LJUDI BEZ KOMŠIJA

0

Kraljevo, – Brojna sela u studeničkom kraju, ispod planine Čemerno, ostala su sa po pet, šest stanovnika, a ima i meštana koji žive usamljeni, u kućama bez struje, tranzistora, televizije… i u šumi, među zverima


Ljudi, koji li je danas mesec i datum? Jeste, tu na brdo izađem da bi dobio signal na mobilnom. Kad nešto crno, krupno ide prema meni, a ono mečka… Takva pitanja i priče čuli smo prilikom posete pojedinim, bolje rečeno bivšim selima u studeničkom kraju. A, do tamo smo stigli terenskim vozilom, „ladom nivom“, pozajmljenom od Miloja Živkovića koji živi u blizini studeničkog manastira, u selu Brezovi. Za volanom je bio Miloje Matović, bivši vozač kombija „Politike“ u Kraljevu i vodič Milinko Brkušanin, doseljenik iz ovog kraja u Konarevo kod Kraljeva. Vešt je Matović sa „nivom“, on i Milinko znaju put, ali put je s kamena na kamen, a na Grajićkoj i Strainjskoj reci nema mostova pa džip na pojedinim mestima i „zapliva“. Tako je kad se sa asfalta skrene prema Orljoj Glavi, selu sa nekadašnjih desetak zaselaka. Putujemo uz pomenute opasnosti i izazove o čemu sa leve i desne strane svedoče i česta spomen-obeležja onih koji su najčešće stradali na traktorima. Prolazimo pokraj zaselaka Čalje i Šolać. Levo puca pogled na prelepo planinsko naselje Ponore, ali odžak se puši tek na ponekoj kući u zaseocima u kojima živipo pet, šest, najviše petnaestak meštana. Škola u Šolaću je zaključana i prazna. Posle devet kilometra stižemo u zaselak Privoje, gde nas dočekuje domaćin Radojko Ćurčić koji živi u kući od drvenih talpi. Nema u Privoju više „živih“ domaćinstava, a samo je gore, malo podalje u kući Srećka Mijailovića nekada bilo 14 članova. Sada ni tu nema nikoga, pa se usamljeni Radojko priseća kada je i u njegovoj kući bilo šest čeljadi. No, posle smrti roditelja i odseljenja brata i sestre ostao je sam i sada mu je 55.godina. Mogao je, veli, da se oženi, bilo je tu devojaka kad su sela bila puna ali, dodaje, „godina za godinu i tako prođe“. Ipak, spreman je na šalu, ne jadikuje što je usamljen, što nema struje, tranzistora, TV aparata…

radojko-brkusanin.png

– Bude, bogami, dana kada ništa ne progovorim, kada se i sa i datumima zbunim. Baš, nedavno bio ovde neki Milan, Bosanac koji je radio u šumi i dolazio kod mene. Jedno jutro pijemo kafu a ono, vidim kroz prozor, dvadesetak lovaca u onim uniformama se pojavi tamo putem. Ja se iznenadim pa u šali velim: „Bre, Bosanac da se ovo nije zaratilo, a mi ne znamo“? I, tako priča nam Radojko da je pokušao da živi i dole u Konarevu kod Kraljeva, gde su mu rođaci, ali… – Bilo mi je dosadno, nemam šta da radim a ovde i preko zime kad je sneg manji mogu da se spremaju drva za ogrev, za prodaju, da se proizvodi ćumur. Na naše pitanje da li strahuje od zveri, medveda i vukova, ispričaonam je jedan od skorašnjih susreta sa, kako kaže, mečkom.

– Pođem ja, onomad, jedno jutro, gore na ovo brdo, jer tamo imam bolji signal za mobilni. Kad putem, prema meni ide nešto krupno, crno. Vidim mečka, zalaja kuče, ja podviknem a ona se samo skloni desetak metara uzbrdo i nastavi da ide, ne baš brzo, stranom iznad nas. I, tamo, malo podalje, sede. Ona sedi ja motrim na nju i telefoniram– kaže Radojko, dodajući da ponekad uveče ode dole do komšija, udaljenih tri, četiri kilometra, zarad družbe i priče.

A, gore, dalje u planinu najbliža komšinica mu je Radica Brkušanin, koja živi u zaseoku sela Debeli Jasen, zvanom Česmica. Do tamo putujemo pet kilometara, što džipom, što pešice. Bilo je nekada i u tom selu 19 kuća, a sada samo Radica. Svi su se iz Debelog Jasena iselili ili pomrli, a ona se, kao najlepša devojka u kraju i vešta krojačica, posle dva neuspešna braka, sa bratom tu „doselila“. Došli su odozdo iz Čalje, ali je ubrzo ostala sama, pa u planini, usred šume, evo već godinama živi. Zatičemo je kako čuva ovce, i daje nam do znanja da ne voli razgovore sa novinarima ali, ipak, priupita i započe razgovor:

–Znam da je nedelja, ali koji li je sada mesec i datum. Računala sam, ali je bilo poodavno kada sam išla dole u prodavnicu, daleko dole, četiri sata sam pešačila. Tamo sam doznala datum, ali sam nešto malo pomešala. No, ne mašim ja mnogo. Evo, proletos sam gledala kada je leska zazelenela i znam da ima još pet dana do Đurđevdana, kad ono ona malo zakasnila pa sam, kada sam u prodavnici proverila, bila dva dana promašila. Inače, u Kraljevo nisam išla od 1986. godine a do Studenice 14 godina. Eto, odem do radnje, dole u Mlanču kupim namirnice, pa džak na leđa i peške dovde. Zamolim nekog da mi doveze tri tovara brašna za zimu a da mi pripremi malo drva. Sad mi je jedan to obećao, ali ga nema. A, za ovce imam sena, sama sam letos kosila ručno i podela ovo seno.

Na naše pitanje da li joj nešto treba i kako se zimi, kad snegovi napadaju, snabdeva vodom pošto je izvor udaljen od kuće, ona objasni:

– Ne treba mi ništa, ne treba mi ni struja, ni tranzistor, ni telefon. Ono, možda bi valjalo da znam koji je datum i kakvo će vreme biti, a vesti i muziku ne slušam. Vesti ne mogu da pratim, a muzika se iskvarila. Ja za zimu uvek spremim da u kući imam izvorske vode i kad sneg napada sipam malo te vode i topim sneg. Tako štedim vodu sve dok ne proprtim do izvora. Ne, ne, nemojte da mi šaljete pomoć, kad je ono pre dve godine bio sneg dva metra bacili mi tu nešto iz aviona, ali ja to nisam dirala. Posle sam videla da to nije nikak’a hrana, ni lisice nisu htele da je pojedu…I tako, kafu da vam ne kuvam, jer nemam a i škodljiva je – našali se Radica i ode da povrati ovce.

U povratku primećujemo poneku banderu za struju pokraj puteva vododerina, pa nam naš prvi sagovornik Radojko objasni:

– Pa trebalo je ovde 1982. godine da stigne struja. Sve je bilo spremno, neki meštani su radili, pamtim moj otac je 40 nadnica dao pa je razvedena mreža od šest kilometara, dopremljena je i trafo-stanica, ali nikada nije montirana i struja nije priključena. Onda je narod počeo da se seli, a vremenom je nestala ta trafo-stanica, uglavnom su pokradene i bandere a od šest kilometara žice sada nema više od par stotina metara – kaže Radojko.

Doznajemo još da se samo na drugoj strani planine, na približnoj nadmorskoj visini, nalazi selo Osonica, koje pripada ivanjičkoj opštini. Tamo je davno došao asfaltni put do centra sela, ima struje, telefona, televizije… I, tu živi skoro hiljadu stanovnika, čak je jedno do retkih planinskih sela sa pozitivnim prirodnim priraštajem. Za poslednje tri godine tamo je rođeno pedesetoro dece, a nedavno je obnovljena i proširena školska zgrada.

Život ispod Čemernaje čudo i – paradoks!

Miša Dugalić/Politika