KRALJEVO JE MEĐU NAMA

0

Kraljevo – Da li zaista nešto suštinski počinje da se menja u srpsko-hrvatskim odnosima ili je, kao u prelaznim decenijama, Vučićeva i Milanovićeva vlast pristala da se reciklira, na svaki način, pa čak i sportskom mimikrijom?


Ovo pitanje postavlja se posle teniske poslastice u Kraljevu. Najprijatnije organizaciono iznenađenje, poodavno priželjkivano u duelima večitih protivnika, uprkos višku mitskih, epskih i fantastičnih pasaža, likova i odrednica, nije iznova odgurnulo klatno istorije iz jedne u drugu krajnost, iako se u bukačkim najavama zloslutno naslućivala kerozinska aroma iskeženih očnjaka, tradicionalnih rivala kojima je svaki poraz u međusobnim sudarima otvorena rana, a pobeda originalna vrsta pokretnog spomenika.
Međutim, kraljevačka java ličila je ovih dana na rapsodičan san. Na sjaj Novakove komete, poistovećene sa odbranom ostatka zajedničkog ponosa, u sizifovskom naporu da se napaćeni narod uspravi iz snishodljive prizemnosti, iz koje je oduvek trnovit uspon ruže, do cveta. Naročito, po balkanskom kamenjaru, kome je oduvek svejedno ko će na njega da se saplete, iako se zaverenički ritualno veruje da je svako žrtva svoje posledice. Valjda zato Kraljevo prezire granice.
Lokalni opsenari i uzurpatori, ni ratni veterani Raškog okruga, nisu hteli ništa drugo. Znajući da je još tridesetih godina 20. veka, grupa francuskih avijatičara u trenucima odmora igrala tenis, a onda žuta loptica-skočica brzopotezno proslavila Punčeca, Paladu i Pilića, pa Franulovića, Jovanovića i Mitića, zauvek ostavljajući čist trag među kraljevačkom dečurlijom, koja je pre svih videla da tenis, kao duga na nebu, podrazumeva distancu. Rastojanje, suprotno ukorenjenom apsolutizmu, da postoji samo jedna strana. Oni što više mrze tuđe, nego što vole svoje. Pristalice prošlosti i večiti pobednici (!), koji samo ponekad znaju rezultat.

hala nocu
Njihova bezobalna slobodoumnost, dovela ih je minulog vikenda pred svršen čin, pored desne obale Ibra. Usred Ribnice, ponekad periferijski nemoćne da razlikuje ljubav od opštinske pažnje, ali otvorena srca i čiste duše, pa još i bezgranične energije zahvaljujući kojima je državni aparat uspeo vanserijskim naporima da osujeti da „dve budale, tri idiota i pet piva“, ugroze zajednički cilj. Bez obzira što nepravedno zapušteno Kraljevo nije ikebana i što je trebalo pomalo šminke, kako bi poslednji dani mržnje bili odbrojani.
U trci za još jednu salataru, ribnički kutak bio je ponosni trenutak. Naša trobojka rezultatski je zavila u crno šahovnicu, ali je umesto maksimalnog trijumfa, izazvanog slobodnim padom oslabljenog sastava gostiju, veći podvig što je u Kraljevu spuštena rampa na srpsko-hrvatski prezir. Srbija je slavodobitnički prekinula neprijatnu tradiciju. Na reformskom putu ka Evropi, liberalnoj demokratiji, ljudskim pravima, dobrosusedskim odnosima, pluralizmu i individualizmu. Sa vrha vlasti, odozgo, korak po korak, kontroliše se socijalna dijagnoza. Gde piše kultura, čita se civilizacija, i suprotno. Sport znači politika i deluje kao magnet. Kao nezaboravne kraljevačke legende Ljubodrag Duci Simonović, Dragan Todorić i Vlade Divac.
Zato, međ teniskom javom i međ snom, niko ne krije ushićenje što je posle tranzicionog ludila u kome je bivši Karanovac, odnosno Rankovićevo, prestao da liči na sebe, Kraljevo ovih dana zablistalo punim sjajem. U teniskoj lepoti, na kojoj može da pozavidi svaka metropola. Posle drvlja i kamenja, te naručenih monarhističkih pustošenja. Ne samo među nama, čestitke i bravo, za Kraljevo. Za dokaz da kultura nije geografija…

dr Esad Kučević/Danas