MANASTIR STUDENICA, ARHEOLOŠKA OTKRIĆA

2

Studenica – Stefan Nemanja zaista je potpuno planski podigao manastir u pustom predelu, „koje beše lovište zverova”, kako i piše u njegovoj biografiji, potvrdila su arheološka istraživanja.


O Studenici se, konačno, skoro sve zna i to sve nalazi se pred čitaocima u monografiji „Manastir Studenica, arheološka otkrića”, prvoj ovakve vrste kod nas, koja je izdata prošle godine (Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i Arheološki institut), a čiji je autor dr Marko Popović, naučni savetnik Arheološkog instituta SANU. Ovaj kompleks jedan je od retkih koji je sistematski istraživan i to u celini i čiji je vekovni život sada osvetljen, nakon što su istraživanja, koja su počela još sredinom prošlog veka, u početku arhitektonska a potom i arheološka, nedavno okončana. Iščitavanje slojeva zemlje koji ilustruju istoriju ove svetinje vodilo je Popovića i kolege kroz lavirint pronalazaka – od istraživanja samih hramova i zdanja, preko artefakata od keramike, stakla i predmeta kultne namene, kostiju životinja, bronze, srebra i olova pa do gvožđa i kamena. Osim Popovića i svemu tome u monografiji pišu i stručnjaci za pojedine oblasti: Vesna Bikić, Sonja Stamenković, Vujadin Ivanišević, Danica Popović i Nemanja Marković. Sve pronađeno bogato je ilustrovano fotografijama, crtežima i planovima.

image

Kako za „Politiku” objašnjava Popović, neke dugogodišnje nedoumice su razrešene a došlo se i do interesantnih zaključaka. Vreme prvog razaranja datirano je nepobitno u vreme Kosovske bitke, kada je manastir veoma postradao, iako same crkve nisu srušene, mada su bile opustošene. Potom, dileme više nema – Stefan Nemanja zaista je potpuno planski podigao ovu građevinu u pustom predelu, „koje beše lovište zverova”, kako i piše u njegovoj biografiji.

– Iako se verovalo da postoji i druga opcija, da je ona smeštena u okvire starije vizantijske tvrđave i da je prilagođavana datom prostoru, to se pokazalo kao pogrešna pretpostavka. Stefan Nemanja je tada, a reč je o 12. veku, angažovao stručnjake koji su prvo osmislili kompleks pa ga onda i izgradili i nisu nimalo odstupali od plana, čak i ako neka rešenja nisu bila idealna pa je južni zid, na primer, često zasipan bujičnim vodama. Obziđe je specifično, u samom centru elipse je Bogorodičina crkva, oko bedema su ostale građevine. Smatra se da je gradnja počela oko 1186. godine, kada je Nemanja konsolidovao državu, a već 1196. on se tu povlači, što znači da bi se moglo reći da je sam proces podizanja zdanja trajao oko deset godina. Naravno, freske su urađene tek posle njegove smrti, kada su njegovi sinovi Vukan, Stefan i Sava angažovali grčke umetnike koji su oslikali manastir 1209. Iz tog vremena sačuvano je čuveno „Studeničko raspeće”. Istraživanja su, potom, nedvosmisleno pokazala i kada su podizane ostale crkve i delovi kompleksa – otkriva čovek koji je Studenicu analizirao više od dve decenije.

Tokom istraživanja paralelno su otkrivani arhitektonski ostaci i arheološko-kulturni nanosi, nosioci tragova života.

– Najčešće smo nailazili na ulomke keramike, novac, metalne predmete, uglavnom gvozdene klinove, ali i životinjske kosti, što nam je mnogo govorilo o opštoj slici manastirskog bitisanja – kaže naš sagovornik i dodaje da bi se moglo reći da je svakodnevica u Studenici imala dosta visok standard.

– Manastirska trpeza je i inače specifična, razlikuje se i od one gradske i od seoske srednjovekovne, reč je o jednom vidu produženog bogosluženja. Hrana i piće su se služili u dekorisanim zdelama, krčazima, vrčevima za vino, bilo je buklija, čak i keramičkih pehara ali i uvoznih čaša od murano stakla. Bilo je, sigurno, i srebrnih posuda, ali njihovih ostataka u ovom slučaju nema. Ne zaboravite, to je ipak bila vladarska zadužbina, tim obedima je ponekad prisustvovao i vladar – ističe naš sagovornik.

U to vreme namirnice koje su bile dostupne monasima i njihovim gostima razlikovale su se od ponude koju mi imamo danas pa je i jelovnik bio tome prilagođen.

– Korišćeni su raž i pšenica, proso nije, pravio se hleb, kaša. Raspolagali su za malim izborom povrća, recimo krompir i paradajz uopšte nisu imali. Ali, korišćene su, zato, razne vrste repa, posebno je bila popularna takozvana ljuta repa, koja je ličila na današnje rotkvice, samo nešto veća. Nje ima i na ikonama. Mlečni proizvodi su bili često na stolu, meso retko. Pronađene su kosti uglavnom ovaca i koza, svinja već manje, dok teletinu nisu jeli. Zanimljivo je da smo našli riblje kosti, koje svedoče o tome da je, osim dunavske morune, i riba iz okolnih potočića, korišćena i riba koja se može naći van tog podneblja. Što ne čudi, jer je manastir, recimo, imao svoje posede i na Skadarskom jezeru – kaže dr Marko Popović

Manastirska trpezarija monumentalna je građevina, koja je takođe privlačila istraživače.

– Objekat koji je nastao u doba Nemanje i Svetog Save obnovio je kralj Milutin, sada smo u to sigurni. Osim što je podigao crkvu koja se sada zove Kraljeva crkva i veliki konak, on je trpezariji dao jedan monumentalni ton. Mesto ručavanja dobilo je tada zidane stolove i mermerni trem – ističe dr Popović.

Ipak, neki detalji još uvek su pod znakom pitanja. Kako zaključuje Popović, ostaje otvoreno pitanje koliko je manastir u svoje najbolje doba mogao tačno imati monaha, jer to nije bilo moguće precizno utvrditi, budući da jedan deo kompleksa leži ispod sadašnjih konaka, od kojih je jedan podigao knez Miloš 1839. a drugi kralj Petar 1912. Približnim računom, nakon prostorne analize i podatka da su u jednoj keliji mogli da budu najviše dvojica ljudi, dolazi se do broja šezdeset. U ravni hipoteze ostaje i pitanje kako je u potpunosti izgledala vladarska rezidencija jer ostataka nema, a otkriven je samo njen prizemni deo.

IZVOR INFORMACIJE: politika.rs/

0 0 vote
Article Rating
2 Comments
najstariji
najnoviji sa najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments

Ne znam samo čiji je interes da Studenicu smesti u „pusti predeo koji je lovište zverova“. U vreme zidanja Studenice, ušće Ibra u Moravu je bio pusti močvarni predeo lovište zverova, a sliv reke Studenice je bio „rezervat“ ljudstva!
Banalni primer da Studenica nije „zverinjak“ već genetski i ljudski rasadnik je Državopopis iz 1834 godine, gde se vidi da je svako selo u slivu Studenice bilo bar 5 puta veće od tadašnjeg Kraljeva.

Sveti Sava počinje „Žitije Svetog Simeona Nemanje“ sledećim rečenicom: „Oče, blagoslovi!
Naš sveti manastir ovaj, kao što znate, bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova…“, a slično ponavlja i u narednoj. Dr Popović, dakle, samo citira „Žitije“