PRIČA O KRALJEVČANINU KOJI JE VRATIO MILOŠEVIĆU ODREN ZA SINA

    9

    Kraljevo – Dušan Vuković u ispovesti za NEWSWEEK.


    „Onaj tamo je poginuo… I onaj… Ovaj se ubio… I tamo dvojica poginula“, pokazuje mi Dušan Vuković grobove mladića iz Kraljeva stradalih 1999. godine na Kosovu. Drugu ruku prisno je, očinski, položio na crni spomenik svog sina Aleksandra

    Ujutru 22. avgusta ove godine beogradska Inicijativa mladih za ljudska prava izdala je proglas: „Obećavamo da spomenik Slobodanu Miloševiću neće opstati nijedan dan u našem gradu.“ Već oko podneva zazvonio je telefon u njihovoj kancelariji. „Deco, molim vas da ne dirate spomenik Miloševiću ako ga ovi podignu. On je moj dužnik, ja ću da ga srušim!“ Predstavio se: „Dušan Vuković iz Kraljeva“, ali njegovo im ime ništa nije značilo. Ako su ga i čuli nekad, zaboravili su ga. U Srbiji se sve tako brzo i bez ostatka zaboravlja…

    JEDINI KOJI PAMTI DUG

    Novo kraljevačko groblje izgrađeno je na golom brdu iznad grada. Buka s ulica do ovde ne dopire, a nema ni mnogo posetilaca, samo se vetar sporo i ravnodušno provlači između pravilno poređanih spomenika. Šezdesetšestogodišnji Dušan Vuković je sitnije a žilave građe, od onih ljudi na kojima se vidi da nisu imali lak život i nekako me podseća na stablo gloga…

    „Onaj tamo je poginuo… I onaj… Ovaj se ubio… I tamo dvojica poginula“, pokazuje mi grobove mladića stradalih 1999. godine na Kosovu. Drugu ruku prisno je, očinski, položio na crni spomenik svog sina Aleksandra 1979-1999.

    U ono vreme, pred Peti oktobar, bio sam urednik u jednom opozicionom dnevnom listu, Dušanovu fotografiju u crnoj košulji često sam objavljivao na naslovnoj strani: vratio je Slobodanu Miloševiću orden kojim je posthumno odlikovan njegov sin. Taj je gest bio nesvakidašnji i, treba reći, hrabar, pa ga je srpska opozicija prisvojila i stavila na svoju zastavu. Posle, kad je Milošević zbačen, sve su zastave protesta i nemirenja odložene, portreti pobednika smenili su žalobne slike, a Dušan je prepušten svom bolu. A danas?

    Danas podižu spomenik Slobodanu Miloševiću. Ovekovečili bi njegov lik i produžili njegovo delo – obnavljaju ratove koje je on izgubio. Sve je, izgleda, zaboravljeno, izmirili su se u naše ime s njim i njegovim vremenom i sve mu oprostili. Još mu jedino Dušan Vuković pamti dug!

    UOČI ZLA

    Aleksandar Vuković u junu 1998. godine otišao je u Niš na redovno odsluženje vojnog roka. Slutila se nesreća, da će rat, ali on je hteo da to završi – bio je odličan fudbaler, čekalo ga je mesto u nemačkom Solingenu… Nekoliko dana pre nego što je NATO počeo bombardovanje Aleksandar se zatekao kod kuće. Otac mu je rekao: „Zlo se sprema, ne vraćaj se u kasarnu“, ali on to nije hteo. U Niš, pa u Niš! Mora, reći će mu drugovi da je izdajica… A u Nišu – bombe od prvog dana, od 24. marta! Dan za danom.

    Početkom aprila, od jednog naleta sakrio se u vodovodnom šahtu… Sutradan, kad se izvukao, bio je skoro gluv, nervno rastrojen… Takvog su ga poslali na Kosovo, a posle tri dana, 13. aprila, poginuo je u Podujevu. Zvanična verzija – od „terorističkog metka“, ali ko zna šta je i kako bilo. Kad je Dušan Vuković otišao u Niš – još je trajao rat – da se raspita o sinovljevoj odeći, uveli su ga u neki hangar zatrpan krvavim uniformama. „Toliko stiže svakog dana da nemamo gde da čuvamo, pa spaljujemo“, rekao mu je podoficir zadužen za to užasno skladište.

    O SREĆNOM MIRU I GROBOVIMA

    A kad je rat završen, Slobodan Milošević, u lepo skrojenom plavom odelu, stojeći ispred zastave i ugašenog kamina, s prstima na šavovima nogavica, kao u vojsci, obratio se javnosti. Neko je verovao da će izjava poraženog političara zanimati svet, pa je ono što je govorio titlovano na engleski jezik. „Dragi građani, srećan nam mir…“, rekao je. Milošević se retko obraćao građanima i narod je, voleo ga ili ne voleo, hteo da čuje šta ima da kaže.

    „Naša vojska i naš narod su svojom herojskom odbranom zemlje od neuporedivo jačih snaga agresora uspeli da sačuvaju teritorijalnu celovitost, teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje, da problem koji treba rešiti u južnoj srpskoj pokrajini bude pod okriljem UN i takođe da sačuva i samu sebe, kao i vojsku i njene borbene potencijale“, rekao je tada. Srbija je čudna zemlja: ima još ljudi koji su ovo tada čuli i do danas u to veruju!

    U decembru te „pobedničke“ 1999. godine Dušanu Vukoviću uručen je vojni poziv. Onaj štampani, mobilizacijski, u plavoj koverti – da ponese preobuku, pribor za ličnu higijenu i šta već ide uz to, uz napomenu da se neodazivanje kažnjava po članovima zakona…

    Na poleđini, običnom olovkom bilo je napisano da dođe u Vojni odsek Kraljevo da primi odlikovanje za poginulog sina. Komanda je zvala jednog po jednog roditelja poginulih, u razmaku od pola sata – sat, da ne dođu svi odjednom, jer bi se videlo koliko ih ima.

    image

    „MOJ SIN NIJE ODBRANIO DRŽAVU, MOJ SIN JE POGINUO“

    Spremio se, obukao novu crnu košulju (još su se videli pregibi od stajanja u kutiji) i otišao. U kancelariji su već bile kamere lokalne televizije, za stolom pukovnik. Stojeći pred kamerama vojnički pravo, gledajući malo u objektiv, a malo u Dušana, kazao je da je dobio obavezu da ispred jedinice u kojoj je Aleksandar služio vojni rok i tragično izgubio život uruči posmrtno priznanje, Orden za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti, koji mu je dodelio Vrhovni komandant Vojske Jugoslavije i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević.

    Sa svoje strane ovaj oficir izrazio je duboko žaljenje zbog nenadoknadivog gubitka Dušanovog sina, koji je svojom hrabrošću i dostojanstvom pokazao kako se zemlja brani i tom prilikom tragično nastradao.

    Kamerman se okrenuo ka Dušanu, nije mu bio prvi put da snima ovu scenu. Dušan je zahvalio Odseku i predsedniku Miloševiću na dodeljenom ordenu, a onda je rekao i da bi nešto da doda: „Ovaj orden koji je dodeljen mom sinu zato što je dao život za otadžbinu, nije ga dao za otadžbinu nego ga je dao za Marka Miloševića i njegovu familiju.“ Kamerman je po inerciji nastavio da snima, a pukovnik je posle kraće nedoumice koja mu je otupela oštre crta lica odlučio da sedne. Dušan Vuković je nastavio: „Ja ovo odlikovanje od Miloševića neću primiti, jer je on moje dete odveo u rat, ne samo moje nego i svih porodica u Kraljevu, gde ima 75 poginulih.“

    Još je rekao: „Taj orden, pukovniče, dajte gospodinu Miloševiću, neka ga uruči svojoj porodici. Njegova porodica je kompletna na ručku, doručku i večeri, dok ja i moji ručamo, doručkujemo i večeramo na sinovljevom grobu. Dajte ga, pukovniče, gospodinu Miloševiću da ga on da svome sinu, svojoj ćerki, svojoj Miri, neka se oni diče da su odbranili državu, moj sin nije, moj sin je poginuo! Za koga je poginuo i zašto, ne znam! Bio je dete od dvadeset godina, koje nije želelo rat… Ja sam jedan orden, crni, dobio, eno ga na groblju, a taj žuti vratite onome ko ga je poslao!“

    Pukovnik se za svaki slučaj ogradio, promrmljao je: „Nemojte u mom prisustvu“, a Dušan je, drhteći od besa i bola, izašao.

    KAD TROŠI LJUDE, DRŽAVA JE ŠIROKE RUKE

    Uputio se posle i u Beograd, u Generalštab. Načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, u ratu komandant „pobedonosne“ Treće armije, bežao je od njega, nije smeo da ga pogleda. Dušan Vuković peo se za njim stepeništem i dozivao ga: „Stani, generale, da te pitam za sina“, ali general je bio brži – zamakao je za neka tapacirana vrata. Dušan je tada ušao u kancelariju u kojoj su četvorica generala gledala televizijski program. Niko se na njega nije osvrnuo dok nije gajtan televizora izvukao iz zida. „Je l’ se tako dočekuje otac vašeg poginulog vojnika?!“

    image

    A kad je Vojsku Jugoslavije tužio zbog pogibije sina – ne zbog para, on dete ne prodaje, nego da dokaže da mu je sin žrtvovan i da odgovaraju oni koji su ga žrtvovali, generali su tvrdili da „Vojska nije obavezna da nadoknadi štetu, jer je nastupila usled više sile i prouzrokovana za vreme ratnog stanja“.

    Dušan Vuković je na suđenju pitao vojnog pravobranioca: „A ko je doveo tu višu silu?“

    Njemu i supruzi Snežani sud je u leto 2000. godine, dakle u Miloševićevo vreme, odredio po 400.000 dinara odštete, a ćerki, Aleksandrovoj sestri, 200.000. Ukupno milion. A dve godine kasnije – u demokratskoj Srbiji – niško vojno pravobranilaštvo zatražilo je od Dušana Vukovića i njegove supruge da vrate po 200.000 dinara jer je utvrđeno da im je „na osnovu nematerijalne štete zbog pogibije sina Aleksandra isplaćen veći iznos nego što je trebalo“. S obračunatim kamatama, traženo im je da u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, vrate milion dinara!

    Država svoje pare čuva, samo je kad ljude troši, široke ruke!

    GRČ U GRLU

    Sedimo na klupi pored spomenika Aleksandru Vukoviću. Piše 1979-1999. u sredini, a pri dnu, uz imena majke Snežane i njegovo, Dušanovo, prazna mesta. Oboje su 2008. godine ostali bez posla. Dušan priča da je zvao Inicijativu za ljudska prava da ih zamoli da ne diraju spomenik Miloševiću, pa u razgovoru pomenemo današnje prilike… Opet ima onih koji bi da u plavim kovertama šalju pozive u kojima o povratku ništa ne piše.

    Vetar s Kotlenika

    odjednom navuče oblake nad kraljevačko nebo kao zavesu, i na groblje se prospu kišne kapi krupne kao suze. Uvučem glavu u ramena, ali ne mogu da potrčim, jer Dušan i dalje korača sporo. Ne obazire se na kišu, nego mi govori šta bi još valjalo reći ljudima o zlu koje smo prošli, ali voda škropi moj notes i sve se napisano razliva i postaje nečitko, kao sećanje Srbije na Miloševićevo vreme.

    Kasnije, na suvom, prelistavam arhive – te 1999. godine uveden je evro; umro je jordanski kralj Husein, Oskara za najbolji film dobio je „Zaljubljeni Šekspir“, posle 22 godine rada završena je restauracija Da Vinčijeve „Tajne večere“, Amerikanci su predali Panami upravu nad Panamskim kanalom, a Boris Jeljcin podneo je ostavku na mesto predsednika Rusije u korist Vladimira Putina…

    Predsednik Vlade u Srbiji bio je Mirko Marjanović, potpredsednici Milovan Bojić, Ratko Marković, Dragan Tomić, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić; ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, finansija Borislav Milačić, pravde Dragoljub Janković, lokalne samouprave Gordana Pop Lazić, poljoprivrede Jovan Babović, industrije Luka Mitrović, rudarstva i energetike Života Ćosić, saobraćaja Dragan Todorović, građevina Dejan Kovačević, trgovine Zoran Krasić, turizma Slobodan Čerović, nauke i tehnologije Branislav Ivković, prosvete Jova Todorović, kulture Nada Popović Perišić, zdravlja Leposava Milićević, za ekonomsku i vlasničku transformaciju Jorgovanka Tabaković, za rad, boračka i socijalna pitanja Tomislav Milenković, za brigu o porodici Rada Trajković, za zaštitu životne sredine Branislav Blažić, za veze sa Srbima van Srbije Milorad Mirčić… Ministar omladine i sporta Zoran Anđelković, vera Milovan Radovanović i informisanja Aleksandar Vučić.

    Na beogradskim pumpama litar benzina u leto te godine koštao je 11,6 dinara, ali ga nije bilo, a na ulici je mogao da se kupi za 25; marka je na crnom tržištu vredela 20 dinara, a mrtvački sanduci koštali su od 7.000 dinara pa naviše…

    Izvor Newsweek, autor teksta Momčilo Petrović, autor fotografija Aleksandar Jovanović htmlhttp://www.newsweek.rs/srbija/78701-newsweek-otkriva-pricu-coveka-koji-je-milosevicu-vratio-orden-za-sina.html

    0 0 votes
    Article Rating
    9 Comments
    najstariji
    najnoviji sa najviše glasova
    Inline Feedbacks
    View all comments

    Orden ..

    Radisa Gajovic

    VUKOVICU ZNAS I SAM DA SMO SVI ZRTVOVANI BILI SMOO SAMO BROJEVI DOLE
    SVI SMO OTPISANI I ZIVI I MRTVI DRZAVU NE ZANIMAMO VISE
    UMIREMO SVI KOJI SMO BILI DOLE OD KANCERA
    MI SMO PROSLOST ZA NJIH ALI DOLAZE CRNI DANI NECE SE VISE NIKO ODAZVATI POZIVU

    Radisa Gajovic

    VUKOVICU ZNAS I SAM DA SMO SVI ZRTVOVANI BILI SMOO SAMO BROJEVI DOLE
    SVI SMO OTPISANI I ZIVI I MRTVI DRZAVU NE ZANIMAMO VISE
    UMIREMO SVI KOJI SMO BILI DOLE OD KANCERA
    MI SMO PROSLOST ZA NJIH ALI DOLAZE CRNI DANI NECE SE VISE NIKO ODAZVATI POZIVU

    Nena Butko

    Mozes da plujes I bacas ljagu po komunistima I rusis njihove spomenike ali pazi nisu svi partizani bili komunisti ali zahvaljuci njima koji su krvavo ginuli za slobodu da nije bilo njih danas bi jos uvek nemacka cizma vladala zemljom I ne bi bio Srbin vec nemac,svaka cast Heroju koji nije izado zemlju vec je branio svoju pra dedovinu I dedovinu

    vlado

    Svaka čast za ovaj komentar. Treba prekinuti sa tom draškovićevskom izdajničkom propagandom . Sad se zna barem zbog čega je rovario i narod zabluđivao antiratnom i izdajničkom politikom! Sin je heroj i svaka mu čast ! Nije to Miloševićev rat već porobljivački od strane amerike ! Samo budala to ne vidi . Siguran sam da bi ovakvog oca sin danas postideo kao i svaki drugi heroj. Za slobodu se uvek ginulo i ginuće se ! Na Žalost, ali je tako!

    Acika❤️❤️❤️

    Aleksandra

    Poznavala si ga? Čim si napisala “ Acika“ ???

    Dejan

    Zao mi je ovog decka iskreno kao i svakog drugog koji je polozio svoj zivot braneni otadzbinu,al nije ni Milosevic kriv. Slava im