POBUSANI PONEDELJAK

2

Pismo iz Amerike: Pobusani ponedeljak 2017. godine.


ZA KRALJEVO ONLINE IZ AMERIKE PIŠE RUŽICA RAKOČEVIĆ

Prolaze godine, decenije i sa njima dodje i ovo proleće i ovaj Pobusaoni ponedeljak 2017. godine.

Pored svih radosti oko Uskrsa, meni svih ovih veselih dana, često promiču sećanja na pokojne roditelje, tetke, stričeve i svih ostalih dragih ljudi. Svih onih bez kojih i dalje živimo I dočekujemo nove Uskrse, a mrtvima spremamo njihov praznik, Pobusaoni Ponedeljak tj. Uskrs za nače pokojnike.

Za taj dan se na groblje nose neofarbana jaja ili ofarbana (kako je gde običaj), očiste se i okade grobovi, zapali sveća, zasadi cveće…

Tim povodom ću vam ovog puta pričati o našim grobljima koji su rasutim po tudjem svetu. Možda se nikada niste pitali, kako se i gde naši ljudi sahranjuju, tamo negde po tuđem svetu. I pošto nismo kao Kinezi , za koje se ne zna šta rade sa mrtvima i kako to da nigde nema njihovih grobova, mene je vrlo interesovalo šta i kako se sahranjuju naši ljudi u Americi.

Dok sam ja još bila u Srbiji, bila sam veoma začuđena kada mi jedno naše mlado dete, pričalo da je vozio tek pristiglog novog cimera, čoveka u ozbiljnim godinama iz Čačka, da idu i traže grob cimerovog dede. Cimer svog dedu nikada nije video ni upoznao, ali je znao da je živeo u Americi. Bilo mi je to veoma čudno, kako on to sa lakoćom priča, kao da su išli u svoju opštinu da izvade izvod rođenih.

Pre svega, Amerika je ogromna zemlja, i sad ti treba da nađeš grob, na nepoznatom groblju, u nepoznatom gradu, na nepoznatoj zemlji i na tuđem jeziku. Bilo je olakšanje što sam pomislila da je dobro što će taj mladi momak, stanovati i družiti sa takvim čovekom, koji zna za red, za tradiciju, koji poštuje mrtve, itd. Naravno, tu sam se prevarila, ali to je tema za drugu priču.  Cimer je znao samo ime, prezime i neke orijentacione podatke po kojim državama i gradovima Amerike je njegov deda živeo poslednjih godina.

Naši ljudi su, što se toga tiče vrlo predusretljivi i vrlo su raspoloženi da ti pomognu da nađeš nekog svoga. Oni se tako međusobno održavaju i čuvaju jer ih je ista sudbina zadesila, da su daleko od svog kraja, u tuđem svetu, nepoznatom, po svemu i svačemu. Gde god se okreneš, sve je drugačije od našeg. Od izgleda ulice, zgrada, kuća, prodavnica, rasporeda, organizacije, mišljenja, ponašanja i još mnogo svega, a pri tom i drugog jezika, za mnoge naše ljude potpuno nepoznatog.

Tako je zahvaljujući toj izuzetnoj predusretljivosti naših ljudi kad tražiš nekoga, i ovaj cimer je našao naše ljude koji su poznavali ili čuli za ime njegovog dede. Tim tragom je i krenuo po različitim gradovima i njihovim grobljima. S obzirom da cimer nije znao engleski, pomoć ovog našeg mladog i školovanog momka mu je bila dragocena i neophodna. I tako, oni su obišli nekoliko gradova i nekoliko uprava grobalja u svakom gradu i zamislite, našli su traženi grob.

Možete da mislite kako se srećnim osećao cimer, a verovatno i njegov deda, gore na nebu.

Ovde u Americi, je sve veliko i široko, pa su i naša, Srpska groblja uglavnom udaljena po nekoliko desetina kilometara, ako živite u istom gradu ili periferiji. A kada je reč o drugim gradovima, onda se tu radi o stotinama kilometra koje treba prevaliti i doći do određenog groblja.

 Srpsko groblje u Americi

Pored svega toga naši ljudi organizuju svoja groblja, tako što kupe neke veće placeve, uglavnom na dalekoj periferiji gradova, pre svega zbog niže cene, jer mi nismo tako velika, bogata i dobro organizovana zajednica, kao neki drugi narodi. Na tim parcelama se napravi groblje. Obično je tu i naša crkva. Na većim površinama, gde se nalaze crkve i groblja, često su napravljeni smeštajni kampovi gde se leti, za vreme raspusta održavaju letnje crkvene škole u kojima naša deca rođena ovde, uče jezik i pravoslavlje, žive po pravilima crkve, druže se i odrastaju zajedno, a skupljeni su iz svih okolnih gradova. Sve naše generacije, su odrastale kroz ove letnje kampove i svi su zadojeni tim zajedništvom, uče folklor, crkvene i tradicionalne pesme, imaju sportska takmičenja, priredbe….. Sve naše generacije iseljenika u Ameriku su prošle kroz to, kao i njihova deca, a sada i unuci… Sredstva za izgradnju svih tih crkava i pratećih objekata, ostvarili i napravili su naši iseljenici pre i posle II Svetskog rata. Pričali su mi njihovi potomci, da su sa velikom radošću izdvajali čak i po 10 % od svojih plata, radeći teške poslove u rudnicima i metalnoj industiji, samo da bi osnovali svoje crkvene zajednice, koja im je bila matica za sva i vesela i tužna okupljanja.

Mislim da isto rade i naši iseljenici u Australiji. A za naše iseljenike u Evropi, mislim da je nešto lakša situacija, jer su bliže Srbiji, a samim tim je i organizacija svega lakša i jeftinija.

Posetila sam naše crkve u Njujorku, Vašingotinu, Čikagu, i Arkanzasu. Za ove crkve u velikim gradovima sam već čula i videla, ali mi je Arkanzas bio posebno interesantan.

Za ovu omiljenu teritoriju naših penzionera srednje klase i onih koji ne žele još dalje do Floride, čula sam od roditelja koji su došli u Čikago da posete svog sina. Naime, kao glumica našeg Srpskog pozorista u Čikagu, bila sam na probi jedne naše pozorišne predstave, kada su u pauzi skoro svi glumci prišli starijem paru koji je prisustvovao našoj probi, a čiji je sin bio član. Videla sam da ih skoro svi poznaju, osim mene. Prišla sam i ja da se pozdravim i upoznam sa njima. Izgledali su veoma smireno i zadovoljno i na moja mnoga i radoznala pitanja, veselo su mi pričali o tome da su oni dugo živeli u Čikagu, ali da su se penzionisanjem povukli i preselili u gradu Hot Spring u Arkanzasu, što u prevodu znaci Vrelo Proleće. Na to je sledilo moje pitanje, šta ih je navelo da odu tamo, u taj nama nepoznat kraj, šta ima to tamo što ih je privuklo i vidim prija im. Kroz zadovoljan osmeh su mi rekli da oni tamo imaju sve!

Šta je to sve, čudila sam se ja, kada mi u Srbiji nismo ni čuli za tako popularan raj naših ljudi, osim Floride. Naime to je živopisan mali grad od 35000 stanovnika na južnom delu Amerike, sa puno jezera, slapova, prelepom prirodom i uvek rascvetalim drvećem, koje nikada do tada nisam videla. Podsećalo me je na naše banje, jer su se tu naši ljudi naselili, uglavnom kada su odlazili u penziju. Tamo je divna klima, slično je kao na Floridi, a pri tom, mnogo je jeftinije. Tu postoje banjska kupatila stara kao naša “turska kupatila”. Naši ljudi su tu kupovali kuće, neki su razvili turističke poslove, izdaju apartmane, a ranije su imali čak dve radio stanice sa programima na Srpskom jeziku. Videvši sve to, toliko mi se dopalo, da sam se jedno vreme nosila mišlju, da tamo kupim kuću i otvorim restoran sa našom hranom, kafom, našom muzikom i našim druženjima, što im već dugo nedostaje. Međutim, mene još uvek vuku daljine, dinamika velikih gradova, što znači da nisam još za smirivanje…

Njih sam ostavila da mirno i veselo i dalje provode svoje penzionerske dane, tu završavaju svoje živote i veoma brinu o svojim grobljima. Oni su tamo samo teritorijalno odsečeni od drugih većih Srpskih zajednica, naseljenih po drugim državama širom Amerike, ali im je lepo i uzivaju u divnoj klimi i prelepim prirodnim lepotama.

I tako žive i sahranjuju se naši ljudi, ovde, daleko od svog kraja. Na žalost, neki ostanu potpuno sami, izgubljeni, ostareli, odsečeni i otuđeni sticajem raznih životnih situacija od svojih iz otadžbine, pa se o njima brine određena opština i Srpska zajednica. Baš su među svojim ljudima sahranjeni.

A ja mislim na moje grobove tamo, u Srbiji.

Mislim na grobove mojih roditelja koje neću moći ni ovog Pobusaonog ponedeljka, da obiđem. Neću moći, kao što je red, da odem i odnesem jaja, počistim po grobovima, zasadim cveće, popijem kafu i popričam sa njima, da im se zahvalim, pohvalim i požalim.  Znate, tuga je to, velika!

media-share-0-02-01-7641b5b4b590efdc724fb950c4afdc03e116923aef9eb309ba7586998746a306-a39f175c-f06d-4739-a7a3-68d68fd73e6e

U mislima, zamišljam samo njihove slike, jer i dede Danilo i Risto, kao i babama Neri i Rosi , se ni grobovi ne znaju. U plamenu Drugog svetskog rata, deda Risto je poginuo među prvima u jurišu za odbranu svega svog od naših neprijatelja, baba Rosa umrla je odmah posle porođaja. Deda Danilo i baba Nera (devojačko Nedović), su ubijeni odmah ispred kuće na očigled dečice mog oca, stričeva i tetki u uzrastu od jedne do osam godina. Tako da sve njih mogu samo da zamišljam.

Pored dragih roditelja, vidim grobove moje drage tetke Milice, dobre i blage naravi. Do nje leži pradeda Solunac Milija Balšić iz Kraljeva, kojeg još vidim kako okićen dobijenim ordenjem od Francuza, vozi se u bogato ukrašenoj čezi, čija su sedišta prekrivena crvenim ćilimima i mekim jastucima.

Drugi deda Budo Balšić, koji je imao pekaru u Maksima Gorkog ulici, jednu od one tri pekare odmah preko puta Kalenić pijace u Beogradu, a predhodno držao pekaru na ćošku preko puta Zadužbine, a kuća mu bila ona na samom obodu na Keju i nekadašnje pijace pored sadašnjeg Doma društvenih organizacija u Kraljevu.

Rođeni brat mog nikad viđenog dede Danila je Ignjat Rakočević, koji je uspešno vodio popularnu pekaru “Kod Ignjata”, pa je ceo taj kraj, poznat starim Kraljevčanima, nazivan po njemu.

Ah, a draga teta Mlađa, je dugo bila sama na Novom groblju u Kraljevu. I stric Radomir je kasnije sahranjen gore na “Barutani”. Grob moje omiljene teta Vice, je na groblju kome lokacijski pripada gde je i živela. Dragi i rano preminuli ujak Rajko i na veliku žalost i njegova dva mlada preminula sina, moja braća Zoran i Dejan Balšić, sahranjeni su na groblju u Beogradu i Pazovi. Dragi ujak Veljo na obližnjem groblju, a omiljeni ujak Mida je sahranjen u Zagrebu. Dragi stric Radomir je sahranjen u Aleksincu.

A gde će mene?

Znate, to nije ni malo lako pitanje. Gde? Ne znam gde ću biti tada, a ne znam gde će živeti tada moja deca, da mi dolaze na grob, znam da će im s godinama to više značiti.

Kako da me sahrane tamo u Srbiji, a deca mi ostanu ovde? Ko će meni tamo da dolazi na groblje za Zadušnice i Pobusaoni ponedeljak? A deca da budu ovde bez groba majke?! To sada dobro znam kako izgleda, kao i mnogi od nas. Znam sada kako je, kad ni na grob ne mogu da odem. A verujte, mnogo je lakše kada odete na grob dragih. Kao da ste ih videli. Duši je nekako lakše. To znaju oni koji sa pijetetom posećuju svoje grobove, oni znaju o čemu pričam.

Šta ako me sahrane ovde, a deca se vrate u Srbiju? Šta ću ja ovde sama?!  I da znate, da i mi ovde, u emigraciji, o tome često razgovaramo. Slušam njihova iskustva i pravilo je, sahranjuješ se tamo gde će da žive deca. Ali, deca idu za svojim životima, poslom, egzistencijom, ko zna gde će sve da ih odvede život i njihov put… Mnogim našim ljudima su ovde deca rasuta od Kanade do Južne Amerike, pa `ajde,  gde da se sahrane?!

I tako razgovarajući, požali mi se jedan prijatelj koji je jedinac, a roditelji mu žive u Srbiji. Misli se i on, i brine šta da radi, kada mu roditelji budu umrli. Ako njih sahrani tamo, a gde će kasnije sebe? I tako, dok smo se i smejali i mučili sa ovimim ozbiljnim temama, ispriča on meni priču svoje drugarice i kaže: “Najbolje rešenje je što je uradila jedna moja prijateljica. Ona je isto jedinica i sama je, kao ja. Kada joj je majka umrla živela je u Čikagu, a moja drugarica u Kaliforniji. Ona je zato kremirala svoju majku i urnu ponela sa sobom u Kaliforniju. I sada, svaki put kada se seli, ona lepo “urnu pod mišku” pa na put…  Pa, stvaro, šta će devojka da radi? Kako i kada će ona iz Kalifornije da dolazi majci na grob u Čikago, kada…?!”  Nasmejasmo se oboje ovoj priči, ali sa gorkom knedlom u grlu.

Zato, dragi moji, svi vi koji ste tamo, blizu grobova svijih predaka, prošetajte i pođite do grobova vašin dragih i najdražiš, svih vaših iz familije, rođaka, prijatelja, komšija i zapalite im po sveću, stavite po maslačak ili kocku šećera, ako nista drugo. Ali je važno da ih obiđete. Jer možete. A ja i svi mi koji smo daleko, to ne možemo.

I ako možete, molim Vas, obiđite i grobove, (svih nas koji smo rasuti od Australije do Amerike) naših dragih roditelja, rođaka, prijatelja, koga god znate, jer možete. A ja kao i svi mi koji smo daleko, to ne možemo.

A ja ću ovde, kao i svi koju žive daleko od rodnog kraja obilaziti i svoje i nepoznate  i paliti sveće za dušu svih naših bilo gde da počivaju.  

A Bogu ću se moliti za Vas i Vaše zdravlje i blagostanje! Za sve nas!

Neka je laka zemlja i pokoj duši našim dragim pokojnim dušama povodom njihovog današnjeg Usksa, Pobusanog ponedeljka.

Ružica Rakočević

0 0 vote
Article Rating
2 Comments
najstariji
najnoviji sa najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
Zorica Ristovic

Poznat mi je ovaj osecaj.Danas sam se u vise navrata rasplakala

Lepa Bortoluzzi

Hvala Vam puno na prelepom tekstu i neka u miru pocivaju svi nasi koji su daleko od nas.S postovanjem!