KAKO SU NESTALI EKSPONATI SA IZLOŽBE?

0
- reklama -

Priča o nastanku i nestanku eksponata sa izložbe OPSESIJA, Povodom jubilarne 200. epizode Bibliofonoteke + Stalna postavka slika stila i jezika ili definicija autora…


Svaka sličnost sa stvarnim događajima je namerna a svaka slučajna podudarnost sa istinitim zbivanjima je slična… Jer kada god se na jednom mestu, u isto vreme, dogodi mnogo toga slučajno, onda tu obitava tihi podstanar predumišljaj… Ovo je testamentarna stalna postavka dokumentarnih video prikaza i ostavinska rasprava (sui generis)… O jednom vremenu na prelasku između vekova, načinu življenja, sećanjima, idejama, stavovima, sudbinama, nadahnućima, htenjima, stilskim vežbama, osećanjima… Bibliofonoteka je jedina preostala igra u gradu ove vrste… Elektronski mediji su zapravo modifikovana pozorišta. Svi su tu i sve je tu. Svakoga dana i svako veče. Dobri, zli i oni između. Lepi i ružni. Glavni, sporedni, epizodisti i statisti. Poznati glumci i lepojke. Uopšte nije važno kada se uđe ili izađe, da li se zakasni na početak ili se napusti pre završetka, jer se predstava i igra stalno vrte i traju… Što sam se više povlačio iz javnosti i ovostranog, to sam više prostora, razumevanja, odjeka i reagovanja, prijatelja i poznanika sticao i pridobijao u onostranom.

U poslednje vreme sve više se družim sa niščima i sve češće sakupljam krhotine, pa se iznenadim koliko toga uopšte ima… Tek, polako se pretvaram u knjigovođu in memoriama i od zaborava otržem stranice o dragim likovima i događajima… Kao jubilarni 200. dokumentarni video prikaz Bibliofonoteke, postavljen je Dobrica Ćosić, srpski književnik, akademik, predsednik i ,,otac nacije”. Ravnatelj biblioteke je, zadovoljan jubilarnom epizodom, častio mog kolegu montažera u ovom projektu i profesora filma još jednom turom na Trgu pesnika. Žao mi je što tom prigodom nisam bio sa njima ali mogu da zamislim sa kakvom je lakoćom profesor, nonšalantno u svom stilu da ne trepne, naručio dupli suvi viski a kolega montažer skromno malo i tamno pivo. U to vreme bio sam na jednom pogrebu i poželeo da izučim zanat klisara. Gde je kamen ljut a gde podatan i kako i koliko može da bude hladan poljubac mermerne stene. Koliko stvarno ima odavde do večnosti!? Dva najčešća pleonazma u stalnoj upotrebi našeg jezika nalaze se upravo u poslednjem aktu na prelasku iz jednog u drugo – u čitulji. Skoro u svakoj njenoj upotrebi stoji da je neko otišao u ,,svojoj toj i toj godini života“. Pa, nije valjda mogao da ode u tuđoj, nego u svojoj godini i podrazumeva se – života!? Ako se nešto podrazumeva, da li ga je potrebno ponovo navesti i još jednom naglasiti da se nikada ne zaboravi!? Apostrofirati ili ne!? Umetnička sloboda ili greška utegnute sekretarice u stenodaktilo birou!? Ili bolujemo od šema, mustri i obrazaca!? Ili su naše godine ipak tuđe, zapravo nečije i pripadaju onima kojima smo ih (ne)hoteći poklonili. Un remake du théâtre de l’absurde! Rimejk teatra apsurda… Možda…

- reklama -

Jedina dobra svečana večera u pogrebnom preduzeću kojoj sam prisustvovao bila je pozorišna predstava istog naziva. Na kasetama koje ljubomorno čuvam, ponekad se pitam i od koga, sve je više onih koji su otišli a sve je manje onih koji još hodaju i sve ređe se oglašavaju. U svakom slučaju trake treba čuvati bar od zaborava, zuba vremena ili da ih neko ne presnimi sa novim hitovima. Kao novinarska forma, intervju svuda i na svakom mestu mi je bio opsesija, nekako najprihvatljiviji, iako je zahtevao sate i sate priprema ali i dovitljivosti, što je obično značilo biti brži i stići pre drugih. Stići pre svitanja ili posle ponoći!? Tako težak prtljag spakovao sam u torbu priča poigravajući se sa raznim pravcima i, čini se najviše, sa samim sobom. Od trezvenosti i surove realnosti do opijenosti i leta ispod radara. Na nekim od tih međužanrovskih granica i raskrsnica, razotkrivši od čega sam stvoren, promenio sam podatke u svojim putnim ispravama i zaista postao Majstor Malih Formi, ne samo kao pseudonim.

Da li se može reći da u Bibliofonoteci ima elemenata elitizma? Da, može. A da li u njoj sa druge strane ima i populizma? Da, ima. Mislim da ni u jednom, niti u drugom, nema ničeg lošeg. Jer jedno proizilazi iz drugog. Ono drugo samo po sebi rađa i stvara ono prvo. Čista dijalektika neonadrealizma, postmodernizma, metafizike i antimaterijalizma! Posle premijernih emitovanja moje priče su dugo sa mnom ćutale. Malo šta i malo ko je na ovom svetu sa mnom mogao i umeo tako lepo da ćuti kao moje priče… A nekoliko puta sam ih selio i sve sam ih sačuvao… Još ne znam koliko i kakvih sve devojaka imam… Jer još ih nisam sve čestito ni saslušao, ni preslušao, ni odslušao, ni dobro udao… Trećina veka teško da može da se uključi na veći broj obrtaja sa 33 na 45, pa obrnuto – da se uspori kada zatreba… Tako svoje priče sada vraćam pod krov, pod kojim su i nastale… Tu će im biti dobro i toplo… Možda se neko u njih i zagleda… Ja, koji sam ih stvorio više ne mogu da ih čuvam… Ovako i ovde, u virtuelnom svetu, im je bolje, udobnije i sigurnije… Bibliofonoteka se već otrgla od svoga autora, već se osamostalila u svom novom prostoru i ruhu i više niko ne može da je zaustavi u svom naumu. Ona više ne može da se vrati na početak jer dođe vreme kada samo ostvarenje predvidi i predskaže sudbinu i put onome koji ga je stvorio. Pokušaću skromno da joj budem dobronamerni i tihi sused sa strane koji će da posmatra i aktivno prati kako se ona dalje razvija, kreće i u kom pravcu ide, tek s vremena na vreme, sa ponekom upućenom naznakom gde ne bi nikako trebalo da svrati, zaluta i završi. To je jedan od motiva i tako je nastala Bibliofonoteka… Da li se sve zaista događa i odvija samo i isključivo u realnom vremenu!? Ima li još nečega pored, iza i ispred njega!? To takođe, istražuje Bibliofonoteka… Kao njen autor, više je ne samo stvaram, nego živim Bibliofonoteku…

Tokom ove hronike vrelih godina, često sam se pitao – Bože, da li sam, proživljavajući priče i sudbine tuđih života, dobio novi ili izgubio svoj!? Ponekad se zbog svega strašno uplašim tog velikog Božjeg dara i nagrade date toj profesiji jer može da spaja počivše i žive, kako na izvestan način u raznoraznim domenima prostora i vremena, ovostranog i onostranog, mogu da komuniciraju makar u iluziji… A, samo kao jedna od tema, uvek ostaje pitanje – Zašto umetnikova dela, u velikom broju slučajeva, vrednujemo više posle njegove smrti, nego za života? Strahujem da će jednoga dana težina žezla biti primerena nagradi…

Dobar intervju je kao dobra pesma. Mora da počne i završi se istim ili pak sličnim lajt motivom. Moja prednost u tim razgovorima bila je u tome što sam, pristojno pripremljen, znao gde, zašto i kod koga idem. Znao sam na šta sam sve bio spreman da uradim da bih došao do dobre priče. Sada, skoro svake noći, kada ih ponovo slušam, vrate mi se dah onog vremena i mirisi godišnjih doba. Čujem i nekog sebe sa njima. Svako preslušavanje mi je novo i čini mi se da produžava moju odjavnu špicu. Samo jedna od najdraže plaćenih cena, inače ima ih mnogo, bila je recimo ta što sam, nemajući gde da prenoćim, jednu noć prespavao i kao slepi putnik proveo u vozu Akropolis, na relaciji Minhen – Atina. Tu noć mi je poklonio kondukter, koji je zaspao pre mene a ja osvanuo u trećem gradu… Svojevremeno sam bio stalni gost, u rangu inventara, čuvenog starog bifea Ateljea 212, podruma Narodnog pozorišta, kluba Beogradskog dramskog pozorišta i kluba ,,Bojan Stupica“ JDP-a. To su tada bile otvorene univerzitetske katedre slobodne misli i umetnosti Beograda i Srbije. Na tim mestima su i snimljeni mnogi intervjui i razgovori sa dragim ljudima. Svaki put kada im se obraćam imam tremu kao da pred njima polažem prijemni ili završni ispit na akademiji ili fakultetu. Ovaj dokumentarni serijal je moj skromni pokušaj da ih ponovo dozovem u naše ovostrane živote. Više oni mogu nama otuda, gde su sada, da pomognu, nego što mi ovde sami sa sobom možemo da se snađemo… Slušajući njih i danas, bolje razumemo sebe… Hvala im što su me naučili kako da odaberem i kako da pronađem lakši i lepši put do starosti i mudrosti… Onaj dalji put koji ređe biramo a kojim se inače brže stiže. Ipak, ovo je jedina preostala igra u gradu te vrste…

Zoran Rajić

**********************

Beleška o autoru: Majstor Malih Formi se bavio i mnogim drugim poslovima i zanatima (ili je bar sve ličilo na to), što i danas povremeno čini: dežurni pošiljalac elektronskih čestitki za verske, državne i druge praznike, pisar i popisivač nevoljnika i nekretnina, predmetni izvestilac svega po spisku, ponizni trubadur, usmeni pesnik (s kolena na koleno…), urednik biltena pokretnih slika, knjigovođa kasnih noćnih želja, knjižar u mirovini, privatni maser, raznosač dodatka sa receptima, piljar egzotičnog voća, baštovan uspomena, prva rezerva budilnika, pevač na lošem glasu, glumac melodrama bez konca, kraja i rama, kućni ljubimac iz dnevnog boravka, reklamer proizvoda na isteku roka, kum koji nerođenim kćerima daje imena svojih neostvarenih ljubavi, srećni posmatrač galebova iznad njega, neumorni skakač među jata riba, detektiv iz blagih erotskih trilera B – produkcije… Više ne sme da napiše, niti izgovori nijednu skupu reč jer… Nessuno si salva da solo. Niko se ne spasava sam. Još uvek je dobar plaćenik – radi iz i za ono malo duše i ljubavi što je ostalo u njemu i drugima. Živi u diližansi na relaciji: Malo Mesto Lekovitih Voda – Kraljev Grad Koji Voli. Zaljubljen je u Lejdi i svetla koja gleda sa mosta… Bilo mu je zadovoljstvo da vam piše i priča sve ove godine.

- reklama -