Kraljevo – Svedočenje medicinske sestre i dobrovoljke iz Kraljeva Olge Nikolić (1946–2005) o stradanju srpskog zbega u „Oluji”.
U knjizi dokumentarne proze „Olga Nikolić” (SČP, 2008) jedno poglavlje posvećeno je događajima na Kordunu i Baniji, kuda se srpski zbeg tokom „Oluje” kretao ka luci spasa na Uni. Knjiga sadrži dokumenta i svedočenja medicinske sestre iz Kraljeva Olge Nikolić (1946–2005) koja je na ratištima provela šest godina u srpskim dobrovoljačkim jedinicama i za svoje požrtvovanje 12. maja 1999. od Srpske pravoslavne crkve dobila Orden Svetog Save drugog stepena. Autor knjige je novinar „Politike” Gvozden Otašević.
Kordun, Banija, 5–9. avgust 1995.
Nije bilo velike koristi od naredbe da se vozi najbrže moguće, jer su ritam kolone određivali pretovareni kamioni i zatureni bogazi, daleko od gradova i podalje od sela. Druge noći pokreta kolona se, ipak, uvukla u neko napušteno mestašce, i hiljadu boraca uzalud je čekalo da se okrepi, jer više nije bilo hrane. Vojska je navirala odasvud, pristizala svim putevima u sličnim uniformama, pa je Olga u tmini teško razaznavala ko je iz njene jedinice. Ipak je uočila momka po nadimku Šumadija dok se, noseći pregršt klipova mladog kukuruza, raspitivao za šporet. Pronašli su ga u jednoj od kuća na kraju sokaka, i obradovala se njegovom istorijskom izgledu, setivši se detinjstva. Imao je nadgrađenu rernu od običnog lima sa bezbroj naslaga gareži i, već trošan, morao se ložiti sa svih strana. U kući su živele dve babe – i trenutno su činile sve stanovništvo sela – sa oko stotinu koza. Od svog stada oduzele su krupicu soli, u šaci, i dale Olgi, pa je sada mogla da ukuva kukuruz i s vojskom sedne pored lonca.
Kurir je u pola dva ujutro upravo tu zatekao sestru i saopštio da siđe u štab, 300 metara odatle. „Naredio komandant”,reče. Nije se čula vatra i u ovo doba mogao je neko samo lakše usput da se povredi, u mraku. Možda je to? Ne, nije, shvatila je čim je došla pred kuću u kojoj je bila komanda. Preko levog ramena spazila je nepreglednu kolonu kako, njima u susret, putuje kroz noć. Kamioni, traktori, automobili, vojna vozila, konjske zaprege… Njihova svetla otegla su se u daljinu, ka horizontu i poslednjoj tački do koje ljudsko oko može da razgrne ovu avgustovsku tminu.
Šta se zbiva? Ne usudi se da pita, ćutke je očekivala zapovest. Komandant je kratko naredio sestri da sa Rambom, kojeg je upoznala na ratištu još 1991, i Šunjevićem iz Peći prati kolonu koja je pristizala. Ušla je u džip i vojnici su pustili radio, hrvatski: pao je Knin, pala je Krajina. Okrenu srpske talase, tamo vele: nisu pali. Iako se još nije razdanilo, tu u Žirovcu, videla je da patrole smenjuju vozače traktora i kola. Svi muškarci morali su da se prihvate oružja kako bi štitili kolonu, vozila i zaprege predaju se na upravljanje ženama, deci, starcima. Ostalo je, samo, pitanje trenutka kad će uslediti napad na nesrećnu, ubogu srpsku nejač na smrknutoj Baniji.
Uzela je pod ruku paket s mlekom, koji je na kamionu preživeo dnevne vrućine, i krenula kroz noć s „kravicom” od četvrt litra. Nikad nije videla da se neko obraduje takvoj sitnici, kao zbunjeni mališani na traktorima, izgubljeni među pokućstvom, nabacanim na prikolicu bez razloga i reda.
„Da živim sto godina neću dočekati da gutljaj mleka vredi koliko ove noći”,pomislila je.
U koloni se šaputalo da do Une, Novog Grada i Republike Srpske ima još samo 20 kilometara, ali se to pretvorilo u beskonačnost. Kolona krene pet metara pa onda čeka pet minuta, i nikad nije bilo vremena da skokne negde po vodu.
Srećom, još je bilo mleka na kamionu. Zoru je brzo smenila jutarnja vrelina, primoravši starce na traktorima da usput lome granje i lisnik, ne bi li ih to branilo od sunca. Stari Krajišnik izdahnuo je na traktoru, samo klonuo spustivši ruke i glavu. Snaha s prikolice pita šta da radi. Nije bilo druge do da zamene mesta: izdahnulog starinu položili su na prikolicu i pokrili, a žena je sela za volan, otirući suze.
Pojavio se mladić sa kombijem, bokova išaranih nekim porukama na nemačkom, i Olgi se steglo srce kad je videla tu sliku. Na krovu vozila bila je pričvršćena korpa u koju su polagani poginuli i umrli, te se krv cedila i slivala preko šoferšajbne i stakala sa strane. Mestimično, već je bila osušena: jata muva podjednako su navaljivala i na te, i na nove crvene linije koje su sa krova i dalje donosile krv mrtvih nevoljnika. U isto doba, unutrašnjost kombija bila je pretrpana ženama i decom koji su, izbezumljenih lica, očekivali spas putujući ovim vozilom života i smrti.
Po rastinju, svežini i žuboru vode naslutili su da je Una tu, druga država nadohvat, spas blizu. Nije ostalo ni 150 metara do leve obale reke, kad je usledio napad Hrvata. Bespomoćni puk nije mogao ni tražiti ni naći zaklon od dušmanskih granata, prepuštajući se sreći kao jedinom preostalom zaštitniku.
Tu, pred kapijom spasa, svi, pa i sanitetski džip, odstupali su u stranu da bi najpre borbena vozila i oklopnjaci prešli preko Une, na obalu Srpske. Vojska s lakim naoružanjem dežurala je pred mostom, čekajući da i poslednji civil savlada prelaz preko vode.
Sve dane i noći između 5. i 9. avgusta Olga je provela na nogama, nutkajući nejač onim što se zateklo, vidajući rane onom ko bi se požalio, trčeći od vozila do traktora. To joj nije dalo da misli na umor. U prvi čas nije znala šta njenim saborcima znači prelazak male ćuprije između Dvora na Uni i Novog Grada. Tamo, na desnoj obali, prekaljeni borci, pretekli ih ko zna kakvih okršaja, popadali su kao snoplje. Tad je shvatila kakve su muke i nevolje pratile sve njih: četiri dana i noći pod punom ratnom spremom štitili su i sproveli zbeg od 250.000 duša, i sada nije bilo sile koja bi ih sprečila da se opruže, ostanu istegnuti na golom betonu ispred doma u Novom.
Gvozden Otašević/Politika
