Goran Ristović, osnivač je ateljea Pokimica, talenat i umetnost koji su samo čekali da izađu na površinu.
Goran Ristović, osnivač je ateljea Pokimica i jedan od svetski priznatih majstora filigrana. Iako je nakon studija arapskog i turskog jezika dugo radio kao prevodilac, a zatim još dvadesetak godina proveo rukovodeći predstavništvom međunarodne firme u rodnom u Kraljevu, u njemu su tinjali talenat i umetnost koji su samo čekali da izađu na površinu.
Posvećenost, ljubav prema poslu, stalno usavršavanje i neprekidan rad, učinili su da Goran Ristović posle “samo” decenije rada bude uvršten u monografiju Muzeja Filigrana iz Italije među 10 najboljih živih majstora filigrana na planeti.
MF: Imali ste uspešnu poslovnu karijeru na kojoj bi vam mnogi pozavideli. Ipak, odlučili ste da sve to ostavite i posvetite se umetnosti. Kako je do toga došlo i zašto ste odabrali baš filigran kao svoj poziv?
Goran: Osećao sam jaku potrebu da nešto učinim sa sobom u kreativnom smislu. Smatrao sam da ono čime sam se bavio jednostavno ne daje iz mene ono što je najbolje. Za filigran, kao staru tehniku izrade nakita koja je, u to vreme, kod nas bila u izumiranju, zainteresovao sam se zahvaljujući mom pokojnom tastu. On me je uputio u osnove izrade filigranskog nakita od srebra. Videvši da u meni postoji potreba za kreativnim radom sugerisao mi je da ću možda nešto pronaći u tom umetničkom zanatu. To se i dogodilo, a zatim su moja interesovanja počela da se šire u jednom sasvim drugom pravcu.
Naime, moje interesovanje se godinama razvijalo u pravcu oživljavanja ove stare zlatarske tehnike kojom su izrađivani crkveni predmeti za bogoslužbenu upotrebu još od doba kralja Milutina. Budući da živim u Kraljevu u neposrednoj blizini manastira Žiča i Studenica, mogao sam doći do starih predmeta tog tipa, koji su mahom bili devastirani. Uz blagoslov i dozvolu manastira, polako i stidljivo sam počeo da ih restauriram. To mi je ujedno dalo i priliku da izučavam kako su ovi predmeti izrađivani u stara vremena. Bojažljivo sam rasklapao, čistio i izrađivao delove koji su nedostajali i tako ponovo oživljavao ove predmete koji su do tada stajali u nekim uglovima, budući da nisu bili ispravni za upotrebu.
MF: Kako je tekao put od početne zainteresovanosti, preko učenja tehnike, pa do potpune posvećenosti izradi crkvenih predmeta u filigranu?
Goran: Filigranskim radom, isprva, počeo sam da se bavim paralelno sa redovnim poslom koji sam radio. Sam zanat me je odmah na početku u potpunosti obuzeo, a crkveni predmeti takvog tipa izgledali su mi fascinantno. Bilo mi je neverovatno da je tako nešto uopšte moguće izraditi. U tom trenutku nisam imao učitelja koji bi me mogao ozbiljnije uputiti u sve tajne i probleme nastanka takvih crkvenih predmeta, tako da sam samostalno tragao za rešenjima. Pored toga, bilo je neophodno da izučim i samu svrhu i funkciju tih crkvenih predmeta, kako bih mogao da pristupim njihovoj izradi. Taj proces učenja je trajao godinama i neprekidno se nastavlja.
Tokom dana sam radio na osnovnom poslu, a noći sam posvećivao izučavanju filigrana. Bilo je trenutaka kada, uprkos svim naporima, nisam uspevao da pronađem rešenje za neki problem u radu na koji bih naišao. Zanimljivo, baš tada, kada sam bio spreman da se predam, dolazilo je do novih ideja kojima sam uspevao da prevaziđem probleme u izradi.
Takođe, pribavljao sam, a to činim i danas, veoma retku literaturu o ovoj tematici jer je stalno učenje neophodno kako bi se napredovalo. Tehnika izrade filigrana je prelepa mentalna vežba koja vas navodi na to da koristite posebnu logiku i način razmišljanja i poseduje divnu vezu sa samom prirodom čoveka. Ta lepršavost ljudskog uma odražava se u lepoti i lepršavosti samog filigrana.
Vremenom, stvari su se razvijale do tačke kada sam doneo odluku da napustim posao koji sam radio i u potpunosti se posvetim ovom umetničkom zanatu. To se dogodilo 2008. godine nakon što sam spoznao da uveče ležem sa mislima vezanim za filigran i izjutra se budim sa njima. Tada sam shvatio da je to moj novi put i da je potrebno da se u potpunosti posvetim izradi filigrana i predmeta za crkvu i crkvene potrebe. Tako je nastao atelje Pokimica. Radi se o starom porodičnom prezimenu koje datira iz 18. veka i to ime sam izabrao iz pijeteta baš prema tim starim vremenima.
MF: Šta je to što vaš rad razlikuje od drugih?
Goran: Filigran je poznata tehnika koja se primenjuje od islamskih zemalja, Perua pa do Japana i Kine. Međutim, postoje znatne stilske razlike. Filigran svojstven našim prostorima je sa krupnim i izražajnim konturama i finom popunom. Ta razlika u kontrastima daje izuzetnu snagu izgledu filigrana i pogodan je za izradu krupnih crkvenih predmeta. Naš filigran se nalazi, da tako kažemo, na pola puta između grubljeg ruskog filigrana i kitnjastog i nežnog filigrana koji je tipičan za islamske zemlje i to ga čini veoma specifičnim.
Dugotrajnim istraživanjem sam shvatio da je to pravac koji je potrebno razvijati. Moja prepoznatljiva karakteristika je specifična dekoracija, uz snažne volute, konture i granule koje daju specifičan izraz i olakšavaju vizuelno poimanje krupnijih predmeta. Po oceni drugih, i sam dizajn je ono što te unikatne predmete uznosi na jedan viši nivo od umetičkog zanata.
MF: Filigran se uglavnom izrađuje od srebra kao metala koji simbolizuje moralne vrednosti. Kako izgleda sam proces rada?
Goran: Srebro simbolizuje moralnu čistotu, ali i dvojaku prirodu čoveka… srebro nakon sjaja potamni, patinira…ali mu se ponovo može vratiti prvobitni izgled i lepota. Od samo jednog grama srebra, moguće je izvući žicu dužine preko tri kilometra. Potrebno je mnogo puta žicu grejati kako bi ostala meka i savitljiva. Nakon što se dobiju niti željene debljine, sledi njihovo upredanje i valjanje dok se ne stvori pljosnata žica. U narednom koraku, oko ranije pripremljenog modela koji se svaki put iznova izrađuje, formira se spoljašnji okvir i unutrašnja konstrukcija koja će biti osnova za finiji filigran i, pored estetike, pružiti čvrstinu predmetu koji se izrađuje. Nadalje, spiralama sačinjenim od najtanje žice pravi se popuna koja može imati raznovrsne oblike, zatim pristupamo lotovanju, odnosno varenju žica uz pomoć praškastog lota i brenera koji postiže zagrevanje metala na 950 stepeni celzijusovih. U pitanju je delikatan proces jer se lako može dogoditi da pregori i ošteti se sam filigran, a tada se mora posao raditi iznova. Pretposlednji korak je ukrašavanje predmeta kuglicama, cvetovima i pločicama od srebra, a zatim se na samom kraju predmet uranja u kiseline kako bi se dobila prepoznatljiva boja filigrana, a potom proces završavamo ručnim poliranjem kontura.
MF: Filigran zahteva vreme, a budući da se radi o finom radu, čini se da nema mesta prečicama u radu.
Goran: Kada je u pitanju filigranski rad, 5% uštede u vremenu dovodi do 50% gubitka na kvalitetu. Prosto je tako. Moraju se postaviti visoki standardi. Naravno, dešava se u radu da dođe do grešaka, da se predmet pregori i to na samom kraju… Kako se to rešava? Različiti majstori primenjuju različita rešenja. Ja sam se opredelio da u takvim slučajevima predmet ne popravljam, već pristupam izradi od početka…i radim u jednom dahu, bez prestanka dok se naručiocu, u zadatom roku i u vrhunskom kvalitetu ne isporuči naručeno.
MF: Koliko je vremena potrebno za izradu jednog predmeta?
Goran: Količina utrošenih sati ne govori ništa o kvalitetu rada. Filigran je izuzetno spor u napredovanju, dugotrajna je priprema osnovnog materijala, dolaska do žice, upredanje osnovnih elemenata, pripreme modela oko kog će se formirati osnovna kontura… Za jedno prosečno kandilo težine 200-250 grama potrebno je desetak dana rada, gde svaki dan počinje oko 8-9 sati izjutra i traje do ponoći.
MF: Prelazak sa jednog na drugi posao sigurno nije bio lak.
Goran: Nije bilo lako ostaviti mesto rukovodioca u jednoj međunarodnoj kompaniji i predati se zanatu. Zbog odgovornosti prema porodici, bilo je teško lišiti se sigurnog prihoda i okrenuti se nečemu što je neizvesno. Dilema je postojala, ali je spoznaja da je ovo pravac u kome ću ići do kraja života bila presudna za prevazilaženje svih razmišljanja i kolebanja koje sam imao. Odrekao sam se sigurnog prihoda kako bih pronašao sebe, novu egzistenciju za svoju porodicu, ali i svoje zadovoljstvo.
MF: Kako je porodica gledala na sve?
Goran: Moji najbliži su imali ogromno strpljenje za mene. Na početku sam sve radio u kući, na zastakljenoj terasici. Međutim, prelomni trenutak, kada sam shvatio da moram pronaći mesto za svoj atelje, dogodio se onog dana kada sam shvatio da cela porodica sedi i ruča iz krila jer sam ja zauzeo sve slobodne površine po stanu.
MF: Sve ne bi bilo moguće da se nije proneo glas o vama i da nije bilo klijenata. Na koji način ste dolazili do ljudi?
Goran: Do prvih klijenata sam došao zahvaljujući preporuci onih koji su bili zadovoljni mojim dotadašnjim radom. Međutim, ubrzo sam shvatio da je potrebno izaći u susret tržištu, tako da sam veoma brzo napravio sajt na više jezika i iz četiri zida, izašao u digitalni svet. Da to nisam uradio, bio bih samo čovek koji radi nešto interesantno i ništa više od toga. Ovakav pristup mi je omogućio da, pored ličnog usavršavanja u radu, dobijem pristup i drugim inostranim tržištima. Mojih radova danas ima svuda od Svete Zemlje, Rusije, Gruzije, Ukrajine, Bugarske, Rumunije, Grčke, preko Egipta, Kanade, Amerike, Francuske, Italije, Južne Amerike, pa sve do Japana. Uglavnom je u pitanju publika koja se bavi crkvenom umetnošću, ali nisu svi pravoslavne veroispovesti.
Vremenom sam u inostranstvu, zbog specifičnosti u radu, prepoznat kao nešto novo. Objašnjenje leži u tome što je ovakav vid crkvene umetnosti kod nas pedesetak godina bio potisnut. Time nije bio pod uticajem savremenih tokova koji bi uticali na stare dobre vizure i načine dizajniranja crkvenih predmeta. Pojavom predmeta koji su urađeni na novi način, ali u staroj tehnici, izazvana je pažnja u inostranstvu, ali i kod nas.
MF: Zanimljivo je da ostvarujete saradnju i sa drugim zanatlijama i umetnicima. Kako to funkcioniše?
Goran: Ukoliko se sa klijentom dogovori izrada određenog predmeta koji, pored filigrana, sadrži i neki drugi rad, recimo ukoliko je ikona u pitanju, klijentu dajem preporuku ikonopisaca za koje smatram da mogu odgovoriti postavljenom zadatku. Ne mislim da je filigran sam po sebi doboljan i vrlo rado kombinujem svoj rad sa radom duborezaca, rezbara, ikonopisaca i tako stvaramo vrednost više. Naravno, uvek je jedan umetnik onaj koji vodi, dizajnira i određuje pravac razvoja takvog predmeta, ali je ta saradnja uvek izuzetno lepa i inspirativna.
MF: Reklo bi se da postoji veliki broj ljudi koji se bave interesantnim zanatima i globalno su priznati, ali se kod nas za njih zapravo ne zna?
Goran: To je naš usud – moramo biti prvo priznati negde van da bi smo bili lokalno prepoznati. To je bio i moj slučaj. Nažalost to moramo pihvatiti i raditi na tome da se takav manir promeni kroz promociju kreativnih ljudi koji su nam u komšiluku, ali se za njih ne zna. Potrebno je te ljude podržati na svaki način, od projekata preko ministarstva do medijske promocije koja će im dati podstrek za dalje napredovanje.
MF: Imali ste veliki broj izložbi u inostranstvu. Sa čime ste nastupali i gde?
Goran: U ovom vidu rada kojim se bavim, teško se može govoriti o autorstvu u smislu u kome se to može reći za recimo jednog slikara. Razlog je to što postoje određena ograničenja od strane crkvenih kanona i same upotrebe tih predmeta. Ipak, način izrade kojim se bavim je probudio interesovanje i izvukao ovakav rad iz mase sličnih predmeta koji se industrijski proizvode, a time je prepoznato da postoji određen stepen autorstva.
Tako sam u Velikom Trnovu, staroj prestonici Bugarske i mestu gde se upokojio Sv. Sava, imao veoma posećenu izložbu u Regionalnom istorijskom muzeju jer su prepoznali da njihovoj publici nedostaje ovako nešto. Izloženi predmeti bili su narudžbine koje su raspoređene po različitim crkvama i manastirima širom zemlje i inostranstva.
Pre toga, 2013.godine je u galeriji RTS održana izložba sa širokim rasponom filigranskih radova u kojoj sam učestvovao. Zatim u Narodnom Muzeju u Kraljevu, galeriji Progres u Beogradu. Recimo u Raškoj se uskoro sprema tematska izložba krstova. Naredne godine takođe se pripremaju izložbe u Sankt Peterburgu i Jekatarinburgu gde će biti izložena kandila koja sam svojevremeno izradio, a koja, prema oceni njihovog Zavoda za zaštitu spomenika, autentično prikazuju vizantijsko nasleđe na osnovu kog je restauriran hram u kome se nalaze. U planu je izložba u Barseloni i Tbilisiju.
MF: Pored crkvenih predmeta, šta još radite u filigranu?
Goran: Recimo naliv pera volim da izrađujem i ona izgledaju zaista prelepo. Radim malo i nakit, ali se tu dobrovoljno povlačim prema mladim umetnicima kojima prepuštam prednost. Bilo je čak i USB stickova koje su vlasnici želeli da urade u filigranu, zatim tabakera i upaljača, osnove tanjira za slavske kolače, zatim pehare od srebra ili venecijanskog stakla, svećnake, pojaseve i đerdane za devojke koje se udaju…
MF: Na koji predmet, koji ste izradili, ste najponosniji, a koji je od vas zahtevao najviše truda?
Goran: Zapravo to se sve stapa u jedan predmet. U pitanju je veliki prestoni krst visine 75cm koji ima svoju bogoslužbenu funkciju, pozlaćen je i ukrašen dragim kamenjem, zelenim oniksom i ahatom. On stoji u hramu Hristovog rođenja u Vitlejemu koji je podignut nad pećinom u kojoj je, po predanju, rođen Isus Hristos. Ponosan sam što se ovaj krst nalazi na tom mestu, ali još više zbog toga što je potekao iz Srbije. Naime, on je finansiran prilozima običnog naroda i po oceni drugih zaslužuje posebnu pažnju zbog lepote, dizajna i same izrade. U sebi sadrži i česticu Časnog krsta na kome je Hristos raspet, a u svojoj stopi ima izrezano postolje u obiku zvezde sa 14 krakova od zelenog oniksa. Blok kamena je došao iz Avganistana i putovao je šest meseci. Taj krst je bio i uvod u to da lokalni hram naruči još 21 kandilo za samu pećinu u kojoj je Hrist rođen. Krst sam radio u jednom dahu osam meseci, bez prestanka.
MF: Radite sami. Da li planirate neki vid proširenja u smislu broja ljudi ili obrazovanja onih koji su zainteresovani da se bave filigranom?
Goran: Pošto sam ja bio nečiji zet i tako počeo, očekujem budućeg zeta da me nasledi J Interesovanje za učenje ovog zanata je poprilično. Nisam u prilici da to se tome sada posvetim, ali u saradnji sa Ministarstvom kulture, organizovaćemo letnju školu, kraći master klas i tromesečnu obuku, na kojoj bi ljudi mogli da spoznaju osnove, upute se da sebe dalje razvijaju i napreduju u ovom pravcu. Tako bi se ovaj umetnički zanat predao novim generacijama, i osigurala budućnost filigranu.
izvor: moja firma.rs fotografije Stevan Đaković, tekst: IVan Minić, IVan Radojičić https://www.mojafirma.rs/intervju/atelje-pokimica-filigranski-rad-na-novi-nacin-starom-tehnikom/
