Pic mala, od Kraljeva do Urala.
By Vojkan Trifunović, fotografije: Bojana Minović
Kada ulazite u Kraljevo iz pravca Kragujevca, prvo na šta nailazite je široka ulica sa po dve trake u oba smera, koja bi u nekim drugim okolnostima verovatno bila nazvana bulevarom. Nesuđeni bulevar, nekad poznat kao Kidričeva ulica, po slovenačkom komunističkom funkcioneru, danas je Dositejeva i predstavlja žilu kucavicu jednog od najpoznatijih kraljevačkih krajeva zvučnog imena – Pic mala.
Nekada su u Kraljevu postojale brojne male – Šanac, Cigan mala, Majdak mala i druge – ali je opstala jedino ova, pomalo specifičnog imena. A kad smo već kod imena, postoje dva tumačenja njegovog porekla. Jedno je vezano za italijanske ratne zarobljenike – u drugoj verziji su to radnici – koji su, nakon što je Italija kapitulirala u Drugom svetskom ratu, bili zatvoreni u ovom delu grada i bili radna snaga. Meštani su im pomagali, davali hranu, družili se sa njima, a ovi bi zauzvrat razdragano uzvikivali „picikato“, od čega je vremenom ostala samo skraćenica.
Drugo tumačenje je vezano za „najstariji zanat na svetu“. U ovom delu grada je pre Drugog svetskog rata bila železnička stanica i, kao što to biva, otvoreno je puno kafana i gostionica uokolo. U nekima od njih su, po svojoj prilici, radile prostitutke te otud, navodno, ovo „pic“ u nazivu ovog kraja.
Osim što lokalci ne mogu da se dogovore oko porekla imena, tako i granice naselja predstavljaju nedoumicu. Svako, naravno, ima svoju verziju. Jednu, „veliko picmalsku“, podržava i Vladimir Anđelković, predsednik kraljevačkog fudbalskog kluba Magnohrom.
– Po Makiju, velikom Picmalcu i poznatom kraljevačkom džudisti, Pic mala se prostire od Osnovne škole Dimitrije Tucović pa sve do Kamidžorskog mosta. I tu, po njemu, žive „Picmalaši“. Uključujući i Francusku koloniju – kaže.
Drugi Picmalci nemaju tako velike ambicije, pa su po njima granice prostiranja „uže“ Pic male nešto drugačije.
– Istorijski epicentar su, po meni, zgrade između Gimnazije i Osnovne škole Jovo Kursula. Ne osećam Francusku koloniju kao deo Pic male, i rekao bih da se proteže od pumpe pa na dole – smatra Ilija Petronijević, filozof.
Ovaj, nazovimo ga, sukob oko granica je, po svemu sudeći, generacijska stvar. Ćaskajući sa meštanima, stekao sam utisak da starije generacije kao Pic malu doživljavaju sam početak Dositejeve ulice, oko Franuske kolonije, Činovničke kolonije i samačkih hotela. Malo mlađi, pod uticajem legendarnih priča o hrabrim i neustrašivim momcima iz kraja, šire granice sve do rubova grada.
Skladno poređani blokovi zgrada koji se između sebe razlikuju datumom izgradnje i stanjem u kojem se nalaze, prvi upadaju u oči. Tu su i takozvani samački hoteli, građeni 1950-ih, za samostalne samoupravljače iz obližnjih fabrika – Fabrike vagona i Magnohroma. Preko puta je Činovnička kolonija, malo naselje sa nešto starijim zgradama i kućama još iz predratnog perioda, na koju se nastavljaju blokovi vojnih zgrada, građenih 1980-ih godina i kasnije. Na samoj granici Pic male je nešto modernije naselje. Na prvi pogled, ovaj kraj izgleda savršeno.
– Taj deo Dositejeve je očigledno planski građen, pa tako postoji blok zgrada, a odmah iza igralište za decu, basket teren ili odbojku. Može se jednostavno osetiti viši nivo urbanističkog planiranja i to je bilo mesto gde su klinci uživali. Jedna super integrisana zajednica koja može da zadovolji sve potrebe ljudi koji tu žive na jednom visokom nivou – u blizini se nalaze škole, samoposluga, sportski tereni, reke Ibar i Zapadna Morava — smatra Ilija.
Čuveni kraljevački tatu majstor Igor Jakovljević mi priča o „istoriji hejtovanja“ između Pic male i drugih naselja.
– Naslušao sam se brojnih priča o epskim bitkama između ova dva kraja. Predgrađa se ne slažu uvek jedna sa drugim. Najviše smo se hejtovali sa Ribnicom ili sa Ženevcima. Ja znam da su masovne tuče između Pic male i Ribnice postojale ranijih godina, ali kada sam ja bio tinejdžer, nije ih bilo. Naravno, normalno je da se nismo družili sa njima, ali se nismo tukli – kaže.
U Pic maloj se danas sasvim kvalitetno bleji. Izgleda mi kao da čitav kraj spokojno sedi ispred zgrada na klupicama ili zidićima i bistri politiku. Ako nije klupa, onda i terase mogu da posluže kao dobar štek za osmatranje okoline.
Ilija kaže da mu je neverovatan fenomen da postoje likovi koji bukvalno 20 godina sede na svojim terasama i gledaju šta se dešava okolo.
– Tako jedna moja prijateljica jebeno presede 15 godina na svojoj terasi i uvek kad bih se našao u kraju, ona stoji na svom mestu, ne pomerajući se, i uvek ista pitanja „e gde si, šta radiš?“ – kaže
Jedno od štekova je legendarni Strujomer, rezervisan za generacije iz 1990-ih i 2000-ih.
– Najviše se blejalo na Strujomeru, ali mi smo u mom delu imali svoj štek za blejanje. Nolit je imao veliki magacin, odnosno stari dispanzer, pa je moja ekipa znala i tu da provodi vreme. Uvek smo bili povezani sa ostatkom Pic male, pa bismo otišli do Struje gde je znalo da nas bude i po 50-ak – priča mi Vladimir.
Tu je i Avion, u stvari spomenik na čijem je postolju pravi avion. Postavljen je 1998. godine i posvećen radnicima Fabrike aviona i pilotima koji više nisu sa nama. Sa njega se pruža sjajan na veći deo Pic male i ništa vam ne može promaći.
Igor mi priča da je jedini pravi kafić za ljude iz kraja SUN. Ne, nije Sun – sunce, što sam i ja pomislio, već je dobio ime po početnim slovima imena dece vlasnika lokala – Sava, Uroša i Nikole Kovačević – čuvenih odbojkaša i reprezentativaca Srbije.
Iako se odselio iz Pic male pre više od deset godina, Igor dolazi često u SUN.
– Sun je mesto u koje izlaze samo Picmalci. Tamo se ne poziva na kafu, već se jednostavno ode i kad dođeš, tamo poznaješ sve koji su tu. Gde god ima slobodna stolica, samo ćeš sesti i priključiti se razgovoru jer to su tvoji drugari. A tu ne postoje ozbiljne teme i ozbiljni razgovori. Tamo izlaze različite generacije, recimo od 1973. do 1993. godišta – priča mi.
Šta bi kraj bio bez svog fudbalskog kluba – a ovde je to FK „Magnohrom“, nazvan po čuvenoj fabrici, koja je danas, naravno, pod stečajem. Iako fudbalski klub postoji decenijama unazad, do skoro nije imao podršku lokalaca jer je dobar deo igrača bio dovođen sa drugih strana. Danas je situacija drugačija i FK „Magnohrom“ predstavlja pravu sportsku senzaciju
– FK Magnohrom se nije ugasio, već ga je, jednostavno, fabrika Magnohrom pustila niz vodu. Onda smo ga registrovali kao udruženje građana i polako krenuli da pravimo tu priču. Uspeli smo da pređemo iz gradske u okružnu ligu – priča mi Vladimir.
Istina, ovo je veliki uspeh ukoliko se uzme u obzir stanje u fudbalu u Kraljevu: FK Kablar i Čibukovac su se ugasili, FK Sloga svake godine ispada iz jednog ranga u drugi, a FK Metalac je odustao od takmičenja.
– Naš cilj je da klub ostane u životu, da normalno funkcioniše i da ostane u rangu koji zaslužujemo, što smo uspeli da ostvarimo – kaže Vladimir.
Klub je nekad pratila navijačka grupa „Bombarderi“ koju su činili klinci iz kraja. Nastala je 1989, kada se klub plasirao u viši rang takmičenja, u ligu koja se prostirala od Tutina do Ćićevca i Čačka.
– Svakog drugog vikenda su bile utakmice sa jakim timovima i mi klinci iz kraja smo odlučili da se organizujemo. Bilo nas je dvadesetak, uglavnom viši razredi osnovne škole i srednja škola. Pratili smo tim i na gostovanjima, jer je postojao fabrički autobus koji je prevozio igrače, a poslednji redovi su bili rezervisani za nas. Skupljali smo novac za rekvizite i pirotehniku a tadašnja uprava nas je poštovala jer smo jako bili vezani za klub – priseća se Vladimir.
Jednom prilikom su obijene prostorije kluba i fudbalerima su ukradene kopačke veče pre utakmice.
– Mi se rastrčimo po kraju i skupimo ili pozajmimo kopačke po kraju kako bi igrači imali u čemu da odigraju utakmicu. – priseća se Vladimir.
Dok hodamo Dositejevom, osim što vas sa prozora prate pogledi dežurnih stražara, po zidovima kruže tri slova koja vas prate u stopu – POA. Jebote, šta je koji moj POA, zvuči kao IRA?
– To je Picmalska oslobodilačka armija. Ideja je nastala u vreme svih onih ratova kada se pričalo o sukobima i onda poželiš da se udružiš i odeš da pomogneš ljudima. To je zajebancija i naravno da nikada nisu postojale oružane formacije ili nešto slično – kaže mi Vladimir.
Uh dobro je, sada mi je lakše. Na trenutak sam pomislio da šetam kroz Belfast. Ali nije ovo bezazleni kraj, nikako.
– Pic mala ima specifičnu istoriju – mesto žestokih momaka, ali pravednih. Voleli su da se šale i sprdaju, ali uvek je sve bilo pošteno, nije bilo prevara, ponižavanja. Jedan od najpoznatijih žestokih momaka iz ranijih perioda je bio Branko Šerif, ja poznajem neke mlađe generacije žestokih momaka: Žikica, Joška, Neno Stevović – priča mi Vladimir.
Igor kaže da su glavna fora bili betonski stubovi ispred kojih je stajala ekipa. Praktično se znalo koji stub kome pripada.
– Najpoznatiji lik je Branko Šerif, bio je vrlo snažan i ozbiljan batinaš i ko je imao problem sa njim, nije mu bilo lako. Postojao je izvesni Dzic, zatim Mišo Pita, Francuz, kasnije su se doselili braća Omega – imali su istetoviran znak omege na podlaktici. Oni nisu bili mafijaši i nisu pravili lovu, samo su „zavodili red“ – kaže.
Možda i pomalo ironično, pored svih zgubidana i opasnih momaka, u Pic maloj su smeštene gotovo sve kraljevačke srednje škole – Gimnazija, Medicinska, Ekonomska i Elektro-saobraćajna tehnička škola, zatim tri osnovne, pa i Mašinski fakultet. Tu je i depo Istorijskog arhiva, pa nikako ne mogu da se otmem utisku da je ovaj deo grada mogao da postane, recimo, kraljevački Kembridž.
A onda pogledam okolinu koja izgleda kao da je u stečaju ili bar na kolektivnom godišnjem odmoru.
– Čini mi se da je Dositejeva potpuno zapušten kraj koji, međutim, ima svoje potencijale. Tu su dobre urbanističke osnove i sve ostalo, ali je, realno, uništena. Ta kombinacija industrijskog, radničkog, vojnog – svi ti elementi daju jednu specifičnu atmosferu. Mislim da bi uz malo ulaganja, Dositejeva mogla ponovo da postane sjajno mesto za život – kaže Ilija.
Kako je u zemljotresu koji je pogodio Kraljevo 2010. godine ovaj deo grada dosta nastradao, posebno samački hoteli, uskoro bi trebalo da počne i njegova rekonstrukcija u okviru projekta „Urbane regeneracije stambenog naselja u Dositejevoj ulici“. Izgradnjom novih stanova će možda ovaj kraj povratiti nekadašnji sjaj, bar kad je spoljni utisak u pitanju. A poseban duh, šarm i atmosfera Pic male moraju da ostanu netaknuti.
izvor: Vice.com http://www.vice.com/rs/read/vice-u-kraju-pic-mala-od-kraljeva-do-urala
Ovaj sto je dao komentar o Pic Mali nema pojma, kao prvo Branko Serif je bio p**** a drugo Omega nema brata. To znam jer sam se ja druzio i bio jedan od picmalaca, tacno je za DZICA: MISA PITU ali nepominje najace kao Budo, Duci, Jole, Mina, Popa Bara itd. Nemas ti pojma i ne lazi ljude. Pozdrav Boro-Bec
Ovo je sve tacno a verovatno najzesci picmalac ikada,bio je Vaske bokser i to davnih 50-60-tih,sve posle toga manje vise mlaka voda.Pozdrav svim picmalcima sirom sveta!
Sobzirom da sam rodjena u centru kraljeva,mogu da kažem da su iz čuvene pic-male potekli opasni momci,u njoj je bila srednja škola u koju sam išla ,nadam se da je još uvek tu?sve u svemu nepostoji ništa što nevalja u mom rodnom gradu,a najviše lepih uspomena potiče baš iz te ulice.pozdrav kraljebvčanima.
Крај из детињства, веома драг
Tu sam zavrsila skolu i nosim samo lepe uspomene iz tog kvarta ,makar je u to vreme kruzila fama da tu zive opasni momci.Poznavala sam neke i bili su divni drugari!
Deo grada u kom sam proveo detinjstvo. NEPROCENJIVO…
xaxa nekada moja trafika 😀 😀
Haha u kojoj sam ja radila;)
xaxaxa daaa 😀
Niko nereci da iz te cuvene picmale brata picmalca izgubise u ratu na kosovu!!!? I u bosni !!!
Najviše mi nedostaje onaj grafit: “Goku je Kosovar.“