Beograd – Znalci vele da globalni sistem neslobode ne deluje danas toliko represijom koliko manipulacijom. A ona je opšta, razrađena do tančina, do sitnih pora, do krajnje bezočnosti.
Novu knjigu Dragana Hamovića (1970), pesama i zapisa, pod naslovom „Tiska”, objavila je Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u novopokrenutoj biblioteci „Pročelje”, kao prvu knjigu. Reč je o knjizi izabranih i novih pesama. Hamović je rođen u Kraljevu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu (grupa za srpsku književnost i jezik). Bio je urednik u „Zavodu za udžbenike”, sada radi kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Autor je petnaestak knjiga, dobitnik nekih od naših najuglednijih književnih nagrada.
U knjizi „Tiska”, kako kažete, probrali ste pesme iz prethodne tri knjige. Mnoge pesme ste popravili. Kako pesnik zna kada je pesma gotova?
Iskustvo koje pesma posreduje neosetno se kumulira i u neki svoj, praznični čas, dolazi do reči. Taj dolazak često iznuđujemo, s neizvesnim ishodom. Godinama sam osluškivao šta mi uopšte pripada da kažem, pa nisam ni pisao, osim o drugim pesnicima. A to jeste bila priprema sopstvenog pravog tona. Pesnik dozreva, dozreva mu i govor. Volim autore munjevite verbalne improvizacije, ali je pesma za mene učinak „duge patnje izgovora” – da se poslužim sintagmom savremenog pesnika od koga smo dosta učili.
Kritika je primetila da ste u neprekidnom otkrivanju „pesme u pesmi” i stvaranju „pesme o pesmi”. Kakvi su rezultati tog pesničkog istraživanja?
Čovek ne zna ko je zapravo i šta je – dok se jezički ne dovede u red. Zato mi je rana poezija sva od prepravljanja običnih reči, kojima nisam verovao. A nije bio problem do reči, razume se. Neophodan je taj razgovor s pesmom, tom vodiljom na mukotrpnom putu do u sebe. Prolazimo kroz razne smutnje i magme. Pesma je dostignuta čistina, izraza i smisaonog vidika.
Knjizi ste dodali i komentare, koji otkrivaju tajne vaše stvaralačke radionice. Kako, zapravo, nastaje pesma?
Zapisi uz pojedine pesme pojasne poetiku, ali pre raskrivaju intimna uporišta i spoljne okolnosti. Upravo mi je životna zaloga pesme, kao dubinskog samosvedočenja, sada potrebnija nego na počecima. Takvu zalogu i jezik iznutra podrži.
U jednoj godini izgubili ste oca, ali i dobili sina. Sve se dogodilo u vašoj 33. godini. Da li je to neki poseban znak?
Bio je to neodoljivi potisak. Čistina s koje sam sagledao proteklo i dolazeće. Prisni sudar gubitka i dobitka dao je gotov okvir za lični lirski mit, koji se lako oslonio na opšti. Važno je zvati se Lazar. Prvi mi zaspao – drugi se probudio i raste. A ja, tektonski potresen, razapet među njima. Otuda moja „Matična knjiga” koju dopisujem. Odatle potiče i „Tiska”.
U svojoj poeziji oslanjate se na tradiciju, na zavet predaka. Idete li, da parafraziram Zorana Mišića, od mita ka poeziji, ili od poezije ka mitu?
Kao i mit, poezija je svedena reč o bitnom. Jedino takva vredi, a može biti likom svakovrsna. Poezija je oduvek početna i posebna pozicija izražavanja, ma kako je potcenjivali tumači današnje protočne, konzumerske kulture. Ako u delatnu stranu pesme ne verujemo, zalud nam je posao. Nema plodonosnije misli u poratnoj kritici od Mišićeve, overene delima vodećih srpskih pesnika. Na njegov esej „Šta je to kosovsko opredeljenje?”, pored drugih, valja se iznova vraćati – ne samo oni kojima pitanje iz naslova nije jasno.
Sve pesme u knjizi vezanog su stiha. Da li se u ovoj čvrstoj formi bolje osećate?
Zarana sam osetio intrigu vezanog stiha. Protivnosti se napeto uobruče. Pesma se snabde dodatnim ritmičkim impulsom. Pokrene lirsku memoriju. Aktuelni nosioci direktiva kakva je poezija poetički korektna – radove u vezanom stihu unapred isključuju iz razmatranja. Kako podneti da se, nakon svih lomova, opet mogu ostvariti oblik i smisao koherentan, uravnotežen, skopčan s nasleđem koliko i s epohalnim činiocima? A biva lagodnije ako nismo obavezani nečim pre nas, bez čvršćeg merila poređenja i vrednovanja.
Doktorirali ste na poeziji Stevana Raičkovića. Zašto ste se odlučili baš za ovog pesnika?
Isprva, nisam bio načisto mogu li da obuhvatim Raičkovićevu poluvekovnu lirsku razuđenost. Hteo sam pokazati da je to pesnik u stalnom dosluhu s dinamičnim strujama epohe – a ne darovit relikt prošlosti. Štaviše, da je izvodio smele opite suverenije od priznatih novatora. I bio na čelu one linije posleratnog lirskog modernizma što nije zasnovana na antilirskom rezu. Paradigma potpunog pesnika.
Posebne simpatije gajite prema Novici Tadiću, čije ste sabrane pesme priredili?
Oko statusa Tadićeve poezije vlada saglasje i među onima što u književnim pogledima nemaju skoro ništa zajedničko. Novica je bio nepotkupljiv, čak i kad je ostao bez posla, oboleo, ne hoteći da poseže za rođakom na vrhu države. Teško je izbeći krupne reči povodom jezgrene snage njegove poezije i osobitog čoveštva. Mada, po vlastitom određenju, anarhičan, bio je osetljiv na nepravde činjene njegovom narodu, kao i na svačije ljudsko potonuće.
U jednom od zapisa kažete: „I tamnica može postati dom – ukoliko tamnujemo među svojima.” Živimo li u jednoj takvoj tamnici?
Znalci vele da globalni sistem neslobode ne deluje danas toliko represijom koliko manipulacijom. A ona je opšta, razrađena do tančina, do sitnih pora, do krajnje bezočnosti. Kao u demoničnim prizorima, recimo, Tadićeve poezije. Ili pak Bulgakova. U polutamnici polukolonije obreo se i ovaj teško pobeđeni i teško izigrani narod.
Jednu pesmu posvetili ste Dragu Hamoviću, maturantu (1922–1941), „imenjaku na dnu jame”. Strašnih zločina je po Hercegovini bilo i u poslednjem ratu?
Kada sam doznao za udes rođaka „imenjaka na dnu jame” bio sam njegovih godina. Poistovećenje beše neminovno i jezovito. O tome da mi je otac, kao dečak, pukim slučajem izbegao isti kraj, da su oba majčina strica pogubljena u Jasenovcu – slušao sam odrastajući u Kraljevu, gradu što pamti masovnu nemačku odmazdu. Hercegovina je opustela, sirota, ali zemlja postojane zavetne punoće. Ne računa da joj iko prizna nepojamne žrtve, stare i nove, a još manje da je neko ubeđuje u projektovanu srpsku krivicu. A taj neodrživi konstrukt javni govornici ovde prihvataju i neguju – mimo svih vapijućih činjenica.
Zoran Radisavljević/Politika
