Živoradu Nedeljkoviću dodeljena Književna nagrada Desanka Maksimović, prestižna nagrada za ukupan doprinos poeziji
„Prijatno sam iznenađen. Obradovao sam se jer nisam očekivao da ću dobiti ovo priznanje. Svestan sam koliko me obavezuje nagrada jer nosi ime po Desanki Maksimović. U vremenu kada je nažalost sve oko nas devastirano, ovakve nagrade nas drže u uverenju da bavljenje književnošću i generalno umetnošću ima smisla“, rekao je Živorad Nedeljković.
Žiri u sastavu prof. dr Goran Maksimović, prof. dr Đorđe Despić, doc. dr Branko Vraneš, dr Slađana Ilić i Vojislav Karanović doneo je jednoglasnu odluku da nagrada „Desanka Maksimović“ za 2022. godinu pripadne Živoradu Nedeljkoviću.
OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA
Dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“, za ukupan doprinos srpskoj poeziji, književnik Živorad Nedeljković (Kraljevo, 1959), suštinski upućuje na saznanje da je umetničko stvaralaštvo jedinstveni svet i da u njemu nema stvarne razlike između periferije i centra, između velikih i malih stvari, između prošlosti i sadašnjosti, a ako ta razlika i postoji onda je za pesnika „periferija“ prednost koja mu donosi mir, samoću i neposredni dodir sa izvornim oblicima života i prirodom. Višegodišnji istrajan pesnički i književno-urednički rad ovoga stvaraoca iskazan je kroz brojne knjige pesmama. Ovom prilikom izdvajamo samo neke od naslova: Pogrešna prognoza (1991), Majka (1994), Tutin i još pedeset pesama (1998), Jezik uveliko (2000), Tačni stihovi (2001), Sušti poslovi (izabrane i nove pesme, 2002), Negde blizu (2003), Drugi neko (2005), Ovaj svet (2009), Neumereni rad godina (izabrane pesme, 2011. u okviru 48. Disovog proleća), Talas (2012), Ulazak (2014), Dete (2019), Najlepše veštine (za decu, 2020). Ukazujemo i na knjigu pesama na francuskom jeziku Suprématie de la Métaphore (prevod Danice Trifunović i Jovice Stankovića), koja je objavljena 2012. godine, kao i na dvojezično izdanje izabranih pesama na makedonskom i srpskom jeziku (prevod Rista Vasilevskog), pod naslovom Zvezdano polje koje je objavljeno 2014. godine i sl.
Nedeljković je dobitnik brojnih književnih nagrada. Ukazujemo na rana priznanja koja je dobio na festivalima za mlade pesnike tadašnje Jugoslavije, na „Zlatnu strunu“ na festivalu „Smederevska pesnička jesen“ (1990), kao i na „Disovo proleće“ za prvi neobjavljeni pesnički rukopis (1991). Iza toga su usledile brojne prestižne nagrade: „Zmajeva nagrada“ Matice srpske (2000), nagrada „Branko Miljković (2001) za zbirku Tačni stihovi, nagrada „Đura Jakšić“ za zbirku Negde blizu (2003), nagrade „Meša Selimović“ i „Jefimijin vez“ za zbirku Ovaj svet (2009), a nagrada „Vasko Popa“ za zbirku Talas (2012). Za ukupno stvaralaštvo dobio je „Disovu nagradu“ (2011), za zbirku Ulazak dobio je nagradu „Rade Drainac“ (2015), nagradu „Gračanička povelja“ dobio je 2015. godine, a 2016. godine je dobio „Žičku hrisovulju“ „za poeziju unutarnje svetlosti i srčane potrage za smislom”. Povodom „Zmajeve nagrade“ priređen je zbornik tekstova Poezija Živorada Nedeljkovića (2003), a povodom „Disove nagrade“ zbornik Živorad Nedeljković, pesnik (2017). Poezija mu je prevođena na više jezika, a ovom prilikom izdavajmo: engleski, poljski, španski, njemački, ruski i francuski jezik i sl.
Osnovni postulati pesničkog sveta, a samim tim i stvaralačke poetike Živorada Nedeljkovića, počivaju na izrazitoj liričnosti, na traganju za skrivenim značenjskim potencijalima svakodnevnog jezika, a sami tim i razumevanju pesništva kao istovremenog i ukrštenog govora „malih stvari“ i „krupnih sitnica“. Liričnost je prevashodno utemeljena na diskretnoj melanholiji. Usmeravanje stvaralačkog fokusa na „male stvari“ obavezuje nas da tragamo za glasovima koji dopiru sa margine i upravo je u toj skrajnutosti i sadržana tajna celokupnog pesničkog, ali i umetničkog stvaranja, kako u savremenom dobu tako i u prošlosti. Sve to doprinosi činjenici da su Nedeljkovićevi stihovi utemeljeni na izrazitoj osetljivosti za „detalj i nijasnu“, a samim tim izrastaju u metonimijske slike autonomne ili „nove“ pesničke stvarnosti. Prepoznavanje „krupnih sitnica“, koje su važne za istorijsku datost, usmeravaju nas na pesničku težnju da prepoznamo prelomne trenutke u životu pojedinaca i čitavih naroda, kao i svekolike ljudske civilizacije. Zato pesnik naglašava da mu je jedan letnji odmor „u brdima“ pomogao da spozna biće stvarnoga sveta i povuče granicu između njega i „opsena“ tog sveta („Imetak“). Na sličan način doživljava krošnju drveta koja ga je zaštitila da ne pokisne na kiši („Pogrešna prognoza“). Prepoznaje prilikom sadnje krompira novi susret sa zemljom („Sadnja krompira“). Vodenički točak na Moravi pomaže mu da shvati prolaznost vremena i tokove istorije („Točak“). Pisanje pesme pomaže mu da spozna „bol“ u druši („Crno jagnje, Rebeka Vest“). Koračanje na peščanoj obali otvara prostore za razumevanje čovekovog mesta u svetu („Znanje“) i sl.
Za Nedeljkovića je jezik „velika tajna“, u njemu je sadržana „nedokučiva alhemija poezije“ i temelj svakog lirskog i ne samo lirskog govora. Istovremeno, snaga poezije očitava se upravo u toj sposobnosti da doprinosi „zdravlju jezika“, koji je često ugrožen pred raznolikim savremenim uticajima i obesmišljavanjima. Ukazujemo posebno na zbirke Jezik uveliko, Sušti poslovi, Tačni stihovi, u kojima pesnik traga za suštinom jezika i njegovog opstanka pred navalom tehnoloških dostignuća i tuđica, koje nadiru iz globalnih sfera i koje poništavaju identitet „malih jezika“, kao i pravo na posebnost i individualnost govornika tih jezika.
Važni temelji pesničke poezike Živorada Nedeljkovića uspostavljeni su u svetu detinjstva kao mesta suštinskih senzacija kasnijih lirskih doživljaja. U toj ravni posebno se izdvaja uloga majke, koja je ne samo „temelj života“, već i ona najuzvišenija „svetlost poezije“, ali je naglašena i uloga sveta predaka, pre svega iskazana kroz porodična zapamćenja, te kroz pesničku tradiciju i savremenost (od Zmaja i Đure Jakšića, preko Disa i Stevana Lukovića, pa sve do Stevana Raičkovića i Brane Petrovića i dr.).
Možemo zaključiti na kraju ovoga sažetog iskaza da poezija u stvaralačkom nadahnuću Živorada Nedeljkovića nastoji da uređuje jedan novi svet i život, koji je možda nestvaran ili zamišljen kao „idealna utopija“, ali je svakako iskreniji i čistiji od stvarnog sveta i života preplavljenog licemerjem i negativnim strastima. To su samo neki od argumenata kojima smo se rukovodili prilikom izdvajanja ovoga pesnika za dobitnika ugledne književne nagrade naslovljene imenom pesnikinje Desanke Maksimović.
Prestižno priznanje, koje dodeljuje zadužbina koja nosi ime naše čuvene pesnikinje, za ukupan doprinos poeziji, laureatu će tradicionalno biti uručena 16. maja, u Desankinom rodnom mestu – Brankovini.
Živorad Nedeljković je član redakcije izdavačke delatnosti Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“, poznate pod nazivom „Povelja“ i urednik za poeziju.
ZBIRKE PESAMA
Živorad Nedeljkovića ima bogat opus knjiga pesma među kojima su i: „Pogrešna prognoza“ (1991), „Majka“ (1994), „Tutin i još pedeset pesama“ (1998), „Jezik uveliko“ (2000), „Tačni stihovi“ (2001), „Sušti poslovi“ (izabrane i nove pesme, 2002), „Negde blizu“ (2003), „Drugi neko“ (2005), „Ovaj svet“ (2009), „Neumereni rad godina“ (izabrane pesme, 2011), „Talas“ (2012), „Ulazak“ (2014), „Dete“ (2019), „Najlepše veštine“ (za decu, 2020).