MOJA TUŽNA SVADBA

M

- marketing -

Iz knjige RUŽA I TRNJE, autorke Ružice Rakočević, objavljujemo novelu MOJA TUŽNA SVADBA

MOJA TUŽNA SVADBA

Nekada, u moje vreme, kada sam bila devojka, sedamdesetih godina XX veka, devojke su volele venčanja. Volele su da vide sebe kao princezu iz bajke, sa venčanicom iz snova, uz ljubav svog života, mladoženju kao princa iz bajke, srećne roditelje, okićene i vesele svatove, raskošnu muziku, sve okićeno cvećem i svilenim trakama, da sve bude kao raspevana staza za ulazak u rajski, bračni život…

Tada se podrazumevalo da vaspitavanje nas, dece, treba da bude strogo i tradicionalno, znalo se šta je red, kako treba, šta je pravilno i moralno. Iako je to bilo vreme odmah posle seksualne revolucije, pitanje nevinosti pre braka je ipak još uvek bilo na ceni. Poštene devojke su, u svakom smislu, uvek na ceni. Pravi ljudi i pravi muškarci su to oduvek vrednovali. I o tome se još uvek govorilo.

Taj svadbeni dan je, kao najlepši dan u životu, kako su ga mnogi nazivali, bio veoma važan i radostan za svaku devojku. Ovo govorim izuzimajući one koje su se udavale iz nekog drugog razloga i interesa, ali svejedno, i njima je dan venčanja bio cilj, radost obavljenog posla, pa čak i za one koje, onako prolupane, nisu marile za formu. Ali, sigurnost koju je davalo venčanje, za mnoge devojke je značila mnogo, a nekima je bila i jedini životni cilj.

Međutim, nisu se samo pojedine devojke venčavale iz nekog drugog razloga, a da to nije ljubav. Neke su se udavale i zbog nekog veoma važnog interesa. Uvek je bilo i onih devojaka koje su se brakom spasavale iz raznih životnih, pa i ekonomskih, finansijskih prilika i problema, kao i zbog mnogih drugih razloga koje su imale u kući svojih roditelja. I svojih porodica.

Sećam se da su se neke udavale zbog strogosti roditelja. A znam i drugaricu iz škole koja se udala zato što je pala iz matematike, pa nije smela da kaže roditeljima. Lakše joj je bilo da se uda za jednom viđenog momka i ode u nepoznat grad i drugu republiku, nego da saopšti da je ponavljala razred.

Neke su se brže bolje udavale da bi što pre prikrile ono što su radile, da se ne čuje sramota.

Tada se još znalo za sramotu.

Međutim, bilo je među takvim devojkama i mnogo takvih muškaraca. Doduše, tada nije bilo mnogo muškaraca koji vole da se “udaju” i “dođu na miraz”, kao ni onih koji bi gledali da se, nemajući ništa svoje, “uvale” u neku dobro stojeću porodicu. To nije bilo časno za jednog pravog muškarca. Ali je bilo poželjno da se ožene dobrom devojkom sa mirazom.

Oduvek je bilo poznato da je najbolji izbor da se sposobni muškarci ožene devojkom sa mirazom, jer će on svojom sposobnošću i domaćinskim odnosom prema dobijenom mirazu, to sve još više uvećati, oploditi, na opšte zadovoljstvo kako mladenaca, tako i njihovih roditelja kao i svih ostalih. O tome se uvek lepo pričalo, to se hvalilo, podržavalo i cenilo. Jer su devojke sa mirazom oduvek bile veoma cenjene i mnogima nedostižne. Dobre devojke, pa još i sa mirazom, oduvek su bile prava premija i visoko su se cenile. I vrednovale.

Ali, kada neki ništak dođe do lepe, dobre i poštene devojke, onda se to sumnjičavo posmatralo i od samog početka se osuđivalo na propast. Ili bi se, eventualno, propratilo rečima “Daj Bože, al` ne verujemo”!

I u istoriji i u našim svakodnevnim životima bilo je mnogo takvih primera. Svaka sredina je imala po neku takvu priču i takvo žaljenje. I znamo kako su te zalutale lepotice i vrednice, obično završavale, u šta su pretvorene i kako su skončavale.

A samo retke su preticale takvu, zlu sudbinu.

Iz istih razloga, ljudi su osuđivali, prećutno ili mrmljajući, muškarce koji su se bez kvaliteta, vrednosti, sposobnosti i bar nekakvog kapitala, neopravdano ženili dobrim devojkama.

Takav muškarac se pogrdno nazivao “goljo”.

Mislim da ovo ne treba mnogo da se objašnjava i da je jasna razlika između toga kada je neko siromašan i kada je neko goljo. Razlika je velika i suštinska.

Goljo je pogrdan naziv za nekog ko nema ništa. A siromašan je samo siromašan, a može da ima sve ostale ljudske moralne kvalitete. Za takve se govorilo: “On je siromašan, ali je dobar momak“. Za golja se tako nikada nije kazivalo. I od golja, nikada ništa nije postalo. Goljo, nema ništa, ni u sebi, ni na sebi, ni oko sebe. Prava je nesreća udati se za takvoga, jer od takvog, nikada ništa nije bilo niti će ikada biti. Narod kaže: “Goljo bio, goljo ostao”.

Pogrešno bračno spajanje sa pogrešnom osobom, jedna je od najvećih propasti koja vam se može desiti u životu. To može da uništi ne samo vaš život. Loš izbor bračnog partnera može da uništi i vaše roditelje, unesreći vašu decu, povuče u propast i celu vašu familiju, sve oko vas. Ili da vas sve na neki način povredi, osakati, odseče, razori, upropasti…

Tako i odabir dobrog i odgovarajućeg partnera može da ulepša, uveća, usreći i oblagorodi vas, vašu decu, porodicu, blagosilja i ozdravi i obasja vaše roditelje, širu porodicu, celu familiju, komšije, kolege, prijatelje… I sve to ide geometrijskom progresijom, ako niste znali.

Dobra žena je pravo bogatstvo i blagodet!

Čak i vaši školski drugovi i drugarice iz osnovne škole imaju neke koristi i dobrobiti od vašeg dobrog izbora bračnog partnera. I oni drugari iz obdaništa se hvale vama i vašim dobrim odabirom bračnog druga i partnera govoreći da je baš dobar čovek ili baš se oženio dobrom ženom.

To se posle širi i na prošlost, sadašnjost i na vašu budućnost, budućnost vaše dece, i svih onih koji vas znaju ili hvaleći se, pričaju da vas znaju. Svejedno je kako, ali lepo je i daje vetar u leđa svima. Daje podršku svima koji imaju veze sa vama ili ih kroz život samo sretnete. I sve ih oplemenite i harmonizujete, podstaknete ih da i oni isto tako, sledeći vaš primer, urade. I to je lepo, prelepo!

Sad zamislite, kolika je važnost svakog našeg dobrog postupka, a posebno izbor bračnog partnera.

Ali isto tako i toliko je važno i bitno kada pogrešite, kada napravite pogrešan korak. Tada se sve ruši kao domino kocke. I prosto, nebitno je koliko se vi trudite da izvadite fleke, koliko se upinjete, pa se čak i žrtvujete za nešto što ne može da se ispravi. A to je najgore što možete uraditi.

Zato nemojte NIKADA praviti pitu od blata!

Zato dobra žena znači mnogo!!

Znači mnogo više i od nekog bogatstva. Jer, sa dobrom ženom možete bogatstvo da steknete, a sa lošom ženom ćete da izgubite i ono što već imate ili što se požrtvovano trudite da steknete. To vam je, sa njom, lošom ženom, uzaludan trud u kome ćete sigurno da propadnete.

Znala sam sve ovo, ali samo sa one prave i ispravne strane. Bila sam dobra i lepo vaspitana devojka. Tako naivna, verujući u dobro, nisam ni slutila da će baš meni da se desi ono što ne valja. Nisam ni sumnjala da će mi zapasti baš onaj “goljo” i da ću svojim brakom da upropastim sve.

Nisam to mogla ni da zamislim ni da pretpostavim, jer sam znala da pripadam onim dobrim devojkama za koje se vredi boriti i kojima, mislila sam, po nekom pravilu i pravu pripada i dobar čovek, muž, bračni partner.

I Bog mi je to davao, nudio mi je drage ljude koji su mi se pojavljivali u životu, kroz divne momke koji su mi se udvarali, koji su me voleli, koje sam volela, u koje sam se zaljubljivala, sa kojima sam se zabavljala.

I svi su bili takvi, do onog poslednjeg, suđenog.

Svi oni udvarači i simpatije, od one prve srednjoškolske ljubavi, do onog studentskog, pred samu moju udaju, bili su fini, čestiti momci i dobri ljudi.

Bili su momci za primer, iz dobrih porodica, sa dobrim roditeljima i divnim majkama.

Interesantno je da se i danas, sa velikom ljubavlju, sećam majki oba moja Dragana.

Još uvek se sa setom sećam tetka Nade i čika Marka, roditelja mog prvog dečka, Dragana. Sećam se njihovih imena jer ih je on često pominjao, posebno “moja Nada”, što je bilo svima simpatično jer je on to uvek lepo i sa nekim milim humorom izgovarao. Po tome ga se i sada sećaju. Tetka Nada je bila divna majka koju sam potajno volela, ali se nisam usuđivala reći joj to. A i nisam htela da se moje reči poštovanja prljaju sa rečima onih licemernih devojaka koje su joj se lažno ulagivale i lagale je. Zato ja nisam. I mislim da je ona znala tu razliku. Ja sam je cenila, volela i poštovala, ali u sebi.

I osećala sam da je to bilo uzajamno, da mi je bilo uzvraćeno. Ona je bar pokazivala svojim odnosom prema meni, a ja sam samo bila dobra i uzdržana devojka koju je njen sin voleo. I mislila sam tada, da je to dovoljno, da time opravdavam njegovu ljubav prema meni i njeno poverenje.

Sada više ne mislim da je to moje podrazumevanje ljubavi dovoljno. Ali, vreme je prošlo, bila sam mnogo mlada, naivna, nevina i stidljiva. Mislila sam da se mnogo toga moralnog, podrazumeva. Mnogo mi je žao što joj to nisam i rekla.

Od tog našeg neizrečenog odnosa i sada me svaki put oblije milina kada se setim nje, tetka Nade, Draganove mame.

Moj drugi dragi Dragan imao je najmiliju mamu, tetka Slavicu. Ta žena ima posebno mesto u mom životu. Dugujem joj mnogo i retko koji dan prođe, a da je se ne setim. I tako se, sa posebnom radošću, sećam Dragana iz mojih studentskih dana. Sećam se njegovih roditelja, divnih ljudi, tetka Slavice i čika Milana.

Kako da se ne sećam predrage, nesuđene svekrve koja me je zvala “Ruškice, dušo!”

Pa, zamislite svekrvu koja tako zove svoju buduću snaju! Zar ima nesto lepše?

Tako me je uvek zvala. Taj i takav odnos je bio satkan od naše ljubavi. Volele smo se! Volele smo se i kada smo različito mislile i kada smo različito komentarisale koju papriku treba kupiti za zimnicu, dok prolazimo između tezgi na Kalenić pijaci.

Tako me često srce zaboli kada se setim kako me je, sa tanjirom njene tople i uvek domaće supe u rukama, nudila sve do izlaznih vrata, da slučajno ne odem na predavanja bez ručka.

I moram ovo da vam kazem: Da li znate, da je ona dolazila sa svog posla u podne i u dva sata je ručak već bio gotov, da bih ja ručala pre nego što odem na popodnevno predavanje. I to od buduće svekrve?

Pa zar je moglo bolje i srećnije?!

Znali su nam se roditelji, poštovali i lepo slagali. Cenili su jedni druge. Obe porodice su nas dvoje ušuškavale i navodile na sreću i blagostanje. On je bio pristojan, obrazovan i fin momak. Bio je to pravi beogradski, dobrostojeći, mlad i obrazovan čovek koji bi mi pružio sve ono o čemu je svaka devojka sanjala. Što bi se tada reklo, bio je odlična prilika! Kasnije, ništa od toga nisam imala, ni u tragovima.

Sećam se svojih dragih nesuđenih svekrvi. I molim ih za oproštaj. I sigurna sam da su mi oprostile, čim sam se ja izbavila iz kaznenih kandzi u koje sam brakom upala i odakle sam se posle mnogo godina jedva spasila.

Moja svadba je daleko od one iz filma “Moja velika masna Grčka svadba”. Moja svadba je bila tužna.

Gledajuci taj film, posle više od dvadeset godina od mog venčanja, malo sam stišala bol za sopstvenim lepim snovima o svadbi. Kroz taj film, objasniću za one koji ga nisu gledali, doživela sam po prvi put javnu priču o stvarnom doživljaju svadbe, sa svim pratećim nedostacima, nesporazumima i problemima…. Ali na humoristički način… Sve te usputne razmirice koje se dešavaju pri tom velikom, svečanom poduhvatu dve strane, dve familije, prikazane su uz komiku i veliku toleranciju jer je sve to životno, dešava se svima, uobičajeno je, i podrazumeva se da je jedan nov zajednički život najvažniji i da mu treba dati šansu da se razvija u ljubavi i razumevanju. Takav pogled na svadbenu svečanost pomogao mi je da i ja svoje venčanje i svadbu konačno prihvatim bez tuge i bola. I tako ih lakše i konačno potisnem u sećanju.

Međutim, to je teško i sporo išlo. Priču o svom venčanju bih mogla da opišem samo jednom rečenicom. A to je da sam svoju svadbu toliko bolno podnela, da sam posle toga i svaku tuđu, odbolovala delom sopstvenog bola.

Ili, možda bi vam bilo jasnije ako vam kažem da sam preko dve i po decenije, zaobilazila Opštinu kada čujem svadbenu muziku i vidim svatove ispred nje.

A počelo je ovako….

Od marta, kada sam pristala da se udam za suprotnu stranu, kako se nazivao u sudskim dokumentima o razvodu, našta se u stvari i sveo taj bračni odnos, kao i svih narednih meseci, razmišljala sam o važnosti izbora datuma.

Kažem, ja sam razmišljala, zato što, posle svega, vidim da sam o tom svečanom činu iskreno razmišljala, mislila i brinula samo ja. Sada sam sigurna da nismo bili “mi” ni u razmišljanju o najboljem datumu za venčanje i svadbenu proslavu, da nas nije oboje to zanimalo, i da se nismo oboje nadali srećnom i dugotrajnom braku….

Sada znam da sam samo ja iskreno i čedno zamišljala srećan brak ispunjen ljubavlju, radošću, saradnjom, međusobnim razumevanjem, poštovanjem, pomaganjem. Da sam samo ja maštala o svadbenoj svečanosti iz snova koja počinje penastom venčanicom i mladom koja liči na anđela.

Tada nisam znala da taj anđeo ide na klanje.

Za to vreme, ta druga, tkzv. suprotna strana je likovala i zadovoljno trljala ruke zbog dobro obavljenog posla. A ja sam, ne poznajući još uvek astrologiju, mislila da treba osluškivati prirodan sled stvari, stara i tradicionalna pravila i običaje koji su utemeljeni na iskonskom iskustvu i da je jesen najbolje vreme za svadbu. Pa i za moju.

Sećam se da sam razmišljala i koji datum da se odabere, da se uklopi sa proslavom, pa da bude neradan i naredni dan da bi rođaci i prijatelji mogli da doputuju i da bi se lepo opustili i veselili do kraja, deleći radost sa nama…

Razmišljala sam o svemu i svačemu.

Tada nisam znala šta se krije iza njegove navodne tolerantnosti – nije ga zanimalo da li će biti ovako ili onako. Mislila sam da je to deo muške nezainteresovnosti u vezi sa tim nekim pitanjima. Mislila sam da je to deo njegove velikodušnosti i da te pojedinosti prepušta meni. Primećivala sam da nešto nije u redu, ali sam ga pravdala misleći da ne želi da mi kvari zadovoljstvo maštanja i realizaciju devojačkih snova. I sada želim da vam dam jedan savet: čim primetite da neko zaobilazi, izbegava i ne želi nikakvu odgovornost u vezi sa nekim osnovnim, tradicionalnim pitanjima, a posebno na taj vama tako važan dan, bežite od njega! Ti ljudi ne poštuju ni vas, niti bilo koga drugog. To je opasan znak. To vam je isto kao što se treba čuvati od čoveka koji ni u šta ne veruje.

I da je bila u pitanju samo ta površnost i nezainteresovanost, pa ni po jada.

Kasnije, i kada je bilo već mnogo kasno, saznala sam da je već uveliko bio u vezi sa lokalnom radodajkom, zvanom još i “garnizonka”*. Sve vreme smo je susretali po gradu,( sada znam da je ta predbračna faza bilo samo moje jednostrano zabavljanje a tako se nastavilo i posle venčanja), dok smo se nas dvoje šetali držeći se za ruke. Ona se vazda nešto vrzmala tu oko nas i po ulicama. Stalno smo je kao nešto sretali, a ja sam tada mislila da je to samo slučajnost. Tada još nisam znala ono sto sam kasnije saznala. Zapadala mi je za oko jer je stalno bila u razvaljenim sportskim patikama i nekoj širokoj suknji ciganskog stila u kojoj se onako razgažena ljuljala kad hoda. Imala je isti takav pogled, izraz i izgled. Imala je čak i ime slično izgledu.

On i jedan njegov drug sapatnik, “onaj sa onim nosem” i još groznijeg karaktera, koga čaršija i sada zna po lošem glasu, a žena mu malograđanka i prigradska prostakuša, dobro su je poznavali. Bila im je dobra “drugarica”, sa kojom se nikada i nigde nisu javno pojavljivali i nisu joj se čak ni na ulici javljali.

Za to vreme moji roditelji su sa radošću spremali svadbu za svoju ćerku i svoje prvo veselje.

Sećam se onih popodneva kada sam se spremala za večernji izlazak, sa, mislila sam tada, iskrenim izabranikom, dok su moji roditelji sedeli za stolom punim spiskova zvanica za svadbu, papira i papirića, računa, adresa i telefonskih brojeva rođaka, prijatelja, kolega , komšija… Bili su to dugi razgovori posle ručka, pa onda i sa gostima koji su tada često nailazili pri popodnevnoj šetnji.

Tada se uz kafu, rakiju, pivo, špricer i meze, ostajalo dugo u razgovorima, dilemama, razmišljanjima oko odabira gostiju i svega ostalog.

Za to vreme, moji roditelji su mi pružali zadovoljstvo da mislim samo na to kako želim da izgledam kao mlada, kako da izgleda svadba generalno: dekoracija, cvetovi, mašne, čipke…

Divno je to bilo.

Hvala vam dragi moji roditelji!

Puno mi je srce dok ovo pišem o vama. Tada sam mislila da je to normalno i da se to podrazumeva. Sada znam da je život drugačiji, i da ste vi bili divni, najdivniji roditelji. I da sam bila veoma privilegovana što sam imala takve roditelje. Baš vas! Uostalom, nije slučajno da ste baš oboje od carske krvi. Mama od Balšića i tata od Rakočevića, a oni poreklom od cara Dušana I Nemanjića.

Moji divni roditelji, koji su inače bili uvek za disciplinu i red, sada mi više nisu branili da ostajem uveče do kasno, od svih obaveza su me štedeli i sve su mi na volju činili. Brinuli i udovoljavali, samo da budem zadovoljna i srećna.

Sada znam da su tako ujedno pokušavali da mi olakšaju probleme koji su se već dogodili prilikom dogovaranja za svadbu. Naime, mladoženja sa svojim roditeljima nije želeo da pravi svadbu pošto, kako je on govorio, nisu u finansijskoj situaciji da prave svadbu, i to sinu jedincu!

Mislila sam da jedno pravo seosko domaćinstvo uvek želi da pravi tkzv. mušku svadbu i da svatovi zaigraju ispred njihove kuće. Sve to me je još više pokolebalo kada mi je rekao da ne želi gomilu rođaka seljaka na svojoj svadbi i da ga još to i košta. To mi ni malo nije bilo niti jasno niti po volji, a i nije mirisalo na dobro. A posebno to da u to vreme roditelji ne žele da prave svadbu za svog sina?!

Roditelji ili on. Svejedno, takav je kakav je, njihov je. U istu tikvu duvaju.

Drugačije od njih, moji roditelji su želeli da naprave svadbu. Želeli su da se njihovo prvo dete i mezimica, uda onako kako je red i kako treba. Uvek su govorili da ja, kao dobro dete i devojka, treba da sa svatovima izađem iz roditeljske kuće. To je oduvek bila čast i za devojku i za njenu kuću.

I da kao pristojna devojka, iz pristojne porodice to zaslužujem i da je to ispravan i tradicionalan način kako se ispraća žensko dete, u taj neki nov život i drugi dom. To se u mojoj kući i u široj porodici uvek negovalo i pazilo se da mlada bude ispraćena kako dolikuje, bez obzira na finansijsku situaciju. Makar i bez velike svadbe, ali sa znanjem nekog reda i načina da se žensko dete isprati iz roditeljske kuće, da se proslavi kako se može i sa koliko se ima. Tako se to oduvek radilo i tako se poštovao red i običaj.

Znate, ne valja kada se mnogo krše vekovna pravila i iskustva. Nije to ništa slučajno ni napamet rađeno.

Zato je savremeni svet došao u ovu situaciju da se, pored svojih tradicionalnih i duhovnih pravila, sada jure i veličaju svačiji običaji, koji su, ustvari, isto tako, skup njihovih vekovnih običaja i zaključaka na osnovu milenijumskih posmatranja. I oni se svode na isto, kao i ovi naši. Samo pomodarci, pokondirene tikve i malograđani ne poštuju svoj red. I antihristi, kako se nekada govorilo. Sada kada se svako digao da huli na Boga, vidi se kako nam je. Ali treba se zamisliti i razmisliti malo više umesto što se jurca za mometntalnim belosvetskim skorojevićkim trendovima.

Zato su moji roditelji želeli da svoju ćerku isprate kako je red. I tu je došlo do nesporazuma medju prijateljima. Oni nisu hteli da prave svadbu, niti da učestvuju na bilo kakav način. Zato nije doslo da sporazuma.

Svega toga sam bila pošteđena. Mene su čuvali od svega, da ne bih saznala za nesporazum.

Mnoge sugestije koje sam tada dobijala, usputno ili namenski, nisam uzimala za ozbiljno. Tada nisam znala, ni verovala da postoje ljudi koji imaju tako duple živote, tako dvolične karaktere, tako pokvarene, podmukle osobine. Da ih zanima samo lični interes.

A posebno nisam mogla da poverujem da se to meni stvarno dešava. To je bio moj najveći problem. Mislila sam da su to ružne priče iz nekih davnih, ružnih, teških vremena davne i primitivne prošlosti ili iz crnih hronika tadašnjih novina. Nisam znala da takve osobe uvek postoje i da će ih, nažalost, uvek i biti.

I tako… Bio je to jedan septembarski dan, onako mestimično oblačan, na ivici da padne kiša. Znajući za staro pravilo da ne valja da pada kiša na dan svadbe, iskreno sam se nadala da me Nebo voli i da neće dozvoliti da mi kiša bude predznak lošeg braka i nesreće.

Po predviđenom svadbenom dogovoru i redosledu trebalo je da gosti počnu da se skupljaju u jutarnjim satima da bi se imalo vremena da se lepo obavi svadbeni i mladenački ritual, da mladu sa kućnog praga izvedu, da se gosti lepo smeste, posluže, popiju i nazdrave, da se obavi svadbeni ručak i da se svi zajedno lepo proveselimo. Trebalo je da me pesmom, igrom i sa roditeljskim blagoslovom svi isprate i da tako krenem u novi život. I da u popodnevnim satima podjemo na venčanje.

ĐAVO NIKAD NE MIRUJE

To tako važno i sudbonosno jutro odmicalo je u užurbanom spremanju svega što je preostalo da se uradi tog jutra. Rođaci i familije sa strane su već doputovali i uoči ovog svečanog dana. Te večeri uoči svadbe se već zadugo sedelo, družilo, razgovaralo, jelo, pilo, šalilo… A za to vreme, sećam se, žurno sam izašla da se lepo provedem sa njim i njegovim kumovima koji su doputovali iz druge republike, bili smo tada već pred skorašnjim raspadom bivše Jugoslavije.

Nisam ni slutila sta me čeka.

Igrala sam i plesala to veče, kao da grabim svaki trenutak srećnog života koji će već sutra nestati. I tada, uoči sutrašnje svadbe, on mi je saopštio da ne mogu da dođu u već dogovoreno vreme i da pomeraju svoj dolazak za dva sata!?

Šta smo mogli da kažemo gostima od noćas kasno za sutra ujutru?! Kako da im javimo? I kako da sve pomerimo? I to ne za nekoliko minuta, nego za čitava, izmišljena i smišljena dva sata.

Šta sam mogla da uradim?

Došla sam kući kasno, pozdravila još budne svoje roditelje i rekla im šta su im poručili “prijatelji”.

Oni su mi, tešeći me, ublažavali problem i sa izuzetnom pažnjom me slali da idem na spavanje, da budem odmorna za sutrašnji važan dan, govoreći mi da se ne sekiram, da će sve biti u redu, da će se oni pobrinuti za sve.

Bože, Bože, kako su divni bili moji roditelji! Pored sve one pokroviteljske strogoće, nisam ni znala koliko su nesebični i požrtvovani bili prema meni. Hvala vam, dragi moji roditelji!

A oni su ostali da misle, da brinu. Ostali su da većaju i bdiju celu noć za sutra i za sve ono što će tek da sledi. Ušla sam u svoju sobu gde me je čekala venčanica. Ništa nisam slutila. Ali jesam osećala neki nemir koji sam uspešno zatrpavala, misleći da je to ta poznata “mladina nervoza”.

Ne sećam se više ničega, osim tog oblačnog jutra koje kao da se mučilo da se odbrani od kiše. Primećivala sam tu borbu Neba sa mnom i mojom sudbinom. Ali sam se pravila da to ne vidim i nisam htela tome da pridajem važnost. Nasmejana, da drugima ne kvarim raspoloženje i da ne vide ono što se meni čini da vidim i mnogo više, osećam, radoznalo sam nastavila sa oblačenjem, šminkanjem, stalnim popravljanjem frizure, uklapanjem detalja, doterivanjem, šminkanjem, menjanjem, zatezanjem, vezivanjem mašni, nameštanjem cvetnog venca na kosu, sređivanjem i popravljanjem svega i svačega još po stoti put…. I nisam ni primetila koliko je vremena prošlo.

Mama već po, ne zna se koji put, ulazi u sobu i pita me šta bih još želela: “Samo reci, sine”, kaže meni moja mama!

A ja se opet prisetim još po kojeg detalja, pitam jel` ima dovoljno cveća na stolovima za goste, kakvi su aranžmani… I sećam se da sam u jednom trenutku rekla mami da bih mozda volela jos cveća, još ruža… “Sve će mama da nabavi, samo ti reci. I ne misli koliko košta, dušo mamina!”, govori meni moja majka jer vidi da joj je ćerka duboko zalutala i da će se verovatno izgubiti u mutnoj i mračnoj šumi budućeg života.

Ali se i ona, naivna, nadala da neću. Jer je njena ćerka uvek bila pametnica, dobar đak, bistro dete, dobra devojka. Njena škola i vaspitanje.

Sećam se i da sam u jednom trenutku primetila da su mi ujne i strine nešto mnogo učestalo počele da ulaze u sobu, nešto me čudno gledaju, zasmejavaju me na silu… Sve primećujem, ali ne znam o čemu se radi, a i mislim, nije prilika da se sada to analizira. Mislim, biće vremena, pričaćemo utiske kada se sve završi. Tada sam mislila da će tih prilika biti. Uzaludna mi je bila ta nada. Nikada više nismo stigle da tako zajedno i okupljeno sednemo i pričamo, razgovaramo… I da vodimo onako, one prave dokone, a tako dragocene ženske razgovore. Mislila sam da će ih biti i očekivala to, radovala se tome.

Ali nismo uspele.

Mnoge goste posle svadbe, više nikada nisam ni stigla da sretnem, a mnogi su i otišli sa ovog sveta a da ih nisam ponovo videla. Utoliko je važnost svadbenih okupljanja veća. Zato i treba da se prave svadbe. One, između ostalog, tome i služe. Da okupe i zbliže. A to su posebne i jedinstvene prilike u životu.

Moje pripreme, kao i svake prave mlade, to ulepšavanje, cifranje i detaljisanje je i dalje trajalo. Čudilo me je da sve to lepo i opušteno stižem u ono predviđeno jutarnje vreme i to bez ikakve žurbe. Niko me ništa ne opominje, svi se samo raspričavaju…

U jednom trenutku sam, onako usput, primetila da se jedni te isti gosti nešto mnogo često šetaju pored prozora moje sobe i svi su nešto ozbiljnog ili zabrinutog izraza lica. Uz to, moje komšinice se stalno smenjuju, već po nekoliko puta dolaze, ulaze, izlaze, svaka po nešto dodaje, isprobava na meni, proba nešto novo drugačije, šale se na moj i svoj devojački račun, svaka jšs nešto želi da doda i sve me one nešto zamajavaju, ali i lepo zabavljaju.

Sećam se, na kraju je ušla još jedna komšinica koja se nedavno razišla od svog muža. Tada nisam znala u kakvim je, skrivanim od mene, bila vezama i kontaktima sa familijom suprotne strane.

Baš tada sam pričala da je trebalo da imam i čipkaste rukavice, ali sada je kasno za bilo kakve izmene.

Samo sada moram da podsetim, da tada, u to vreme, sve te modne detalje nije bilo lako naći i kupiti. Često smo morali tražiti specijalne prodavnice kojih nije bilo svuda, nego se moralo ići u posebne prodavnice pa čak i u druge gradove pa i u inostranstvo da bi se kupilo sve ono što smo volele i viđale samo u modnim časopisima tog vremena.

A baš sam uvek volela čipkaste rukavice. Komšinica se doseti da zna gde su rukavice sa njenog venčanja, pa otrča da mi ih donese, uz komentar: “Kad se budeš drugi put udavala, nemoj da ti se desi isto, nego kupi na vreme”, procedila je kao kroz smeh. Lecnuo me je njen komentar, ali nisam htela da ga čujem.

Sada već po stoti put ulazi moja mama i pita me kako sam, gleda me ispitivački, i sa nekim strahom u pogledu. Tada sam mislila da je to od neizvesnosti i uzbuđenja. I da joj, bez obzira na to što je uvek bila prava lafica, ipak, nije svejedno, jer, samo se jednom udaje jedina ćerka i prvo dete. I nju kao i sve ostale razoružavam svojom razbibrigom i ne želim da širim i razvijam priču šta je u pitanju i zašto me tako gleda. Pa valjda od tuge što idem, i od brige da li je sve u redu, da li sve funkcioniše dobro. Znam je i znam da brine o svemu, da li je svih dve stotine gostiju dobro smešteno, da li su svi posluženi kako treba, a prednost je bila u tome što je svadbeni ručak organizovan u vojnom restoranu, odmah tu u komšiluku, samo da se prođe kroz dvorište i pređe preko ulice.

I gle, životne ironije i moje kazne koje tada nisam bila svesna. Svadbeni ručak se održavao u toj istoj zgradi, i to baš ispod sprata i prozora nekadašnjeg stana onog mog prvog Dragana, one moje prve ljubavi. Život i sudbina su napravili da ova moja, i ovakva svadba bude ispod onog stana gde sam mažena i pažena i sa ljubavlju dočekivana od cele familije. A ja sam, u svojoj prvoj mladosti, sve to odbila, želeći da otkrivam daljine i obiđem svet.

I tako, mogla bih danima da vam pišem o svima njima kako su bezbroj puta ulazili i izlazili… Samo ja nisam reagovala. Ja sam se spremala za svoje venčanje, za svadbeni ručak sa svim svojim dragim ljudima, kao da ću da poletim na oblak, a ne u nesrećni brak.

I u jednom trenutku, neko me je pitao, ne sećam se ko, šta je bilo sinoć kada sam sa njim i kumovima izašla, da li je sve bilo u redu i u koje vreme su rekli da će da dođu. Onako, nonšalatno, odgovorim da je trebalo da dodju u 10 č., da bi ručak počeo u 12 č. i da bi u 14 č. otišli na zakazano venčanje.

I podsetim ih da su baš juče, dan uoči svadbe, pomerili ugovoreno vreme koje smo svim gostima javili, i da neće doći u 10 nego u 12.č.

Odgovorivši im da je sve bilo u redu i ponovo izgovarajući dogovoreno vreme, upitala sam: “ A koliko je sada sati ?”. Odgovorili su da je već davno prošlo i podne i 1 sat popodne!

Šta?! Zapanjih se!

Ne, nisam se uplašila da neće da dođu, nego sam, naivna, pomislila da se nešto desilo na putu. Sigurno se nešto se nepredvidivo desilo, nisam ni pomišljala ni na šta drugo. Na sve sam pomislila, samo na ljudsku pakost i podlost, u tom svečanom trenutku, nisam. Pa otkud bih? A i retko ko normalan bi.

Znači, moji gosti su suprotnu stranu čekali ukupno 5 sati.

Kada se njih sedmoro napokon pojavilo, rekli su da nisu mogli da stignu ranije, jer se, u jednoj verziji, kum, inače oficir, nešto razvlačio, te ovo te ono, a u poslednjoj verziji iz inata nisu hteli da nam prave zadovoljstvo i veselje kad ga već oni ne prave!

Stiglo je njih sedmoro. Suprotna strana, njegovi otac i majka, njegovi kum i kuma, koje sam ja, iz poštovanja, prihvatila kao svoje, tako da je kumova žena bila moja kuma, i njegova sestra od strica sa mužem. Rođene sestre, zetovi i njihova deca nisu došli. Opet su imali neki čudan redosled stvari.

Na brzinu su me izvela dva brata jer su gosti već bili nestrpljivi od tolikog čekanja, a i ogladneli od čekanja ove sramotne grupice.

Dok sam prolazila kroz dvorište, počela je da rominja sitna kišica. Nebo se još više naoblačilo, osetila sam taj znak i neku težinu. Osetila sam tu poruku od neba da se događa nešto loše. Pratili su me. Mučili su se oblaci da ne puste kišu, da ne plaču. Ali, krenla im je suza. I sitna kišica je zarominjala i zaplakala. Ja nisam. U kamen sam se pretvorila. Kamen u venčanici je hodao po travi dvorišne staze do ulice i onda je prešao, došavši do restorana.

Vidim svečanu salu i moj ulazak. Muzika svira, moji gosti me pozdravljaju veselo i sa osmehom, a ja, ludim. Ove sto su ovako podlo kasnili, ne mogu očima ni da pogledam. Ne želim da sedim pored njega. Gledam u divno i svečano postavljene stolove, uštirkane stoljnjake koji dube, prelepo servirano cveće, u one male časice od tankog, italijanskog stakla za rakiju i liker za nazdravljanje.

Moja majka sa omiljenom, carskom frizurom, i tata, onako otmeno, u odelu sa kravatom, pozdravljaju se i nazdravljaju sa gostima, ljube se i osmehuju, primaju čestitke i blagosiljanja, idu duž postavljenih stolova, nadgledajući da li je sve ”pod konac i kako treba” da bi se gosti osećali dobro dočekani i usluženi.

Raskošan buket crvenih ruža koji je, po mojoj želji, moja predraga majka naručila, dodatno ukrašen sa meni omiljenim belim, sitnim cvetićima, stajao je na stolu ispred mladenaca. Sve je lepo, sve je divno, samo sam ja tužna, besna i duboko povređena.

Konobari u besprekornim uniformama su se razleteli po sali, postavljajući dekorativno postavljeno meze. Meni minuti odbrojavaju. Vreme mi leti….

Ne mogu ni da pogledam na tu stranu gde sede njegovi. Ta diverzantna, razbojnička četa koja mi je došla na venčanje. Što ste dolazili? Bolje da niste!

Samo se sećam da sam, u jednom trenutku, onako na brzinu preletela pogledom preko njih i videla njihove pakosne i pomalo kao zbunjene izraze. Voleli su što su pokvarili svu tu lepotu. Ali istovremeno, videli su da je očigledna sramota od njihovih postupaka pred svim tim tolikim svetom. Videlo se, iako su oni krili poglede. I treba vam tako. Stidite se, mislila sam. A sada ću ja da vam pokažem i da vas vratim tamo odakle ste došli.

I odlučim da ne idem na venčanje!

Jednostavno, izvolite, došli ste, ručajte i pokupite se lepo i vratite se odakle ste I dosli. U vaše selo.

Jednostavno, steglo mi se nesto i u srcu i u želucu, i ne popušta. Ne mogu da ga gledam. Pala mi je stena na venčanicu i prignječila srce i dušu.

Vreme odmiče. Ceo protokol se ubrzava jer vreme odmiče i nema se vremena da se obavi ručak, približava se vreme za polazak na venčanje. Zar već da idem?

Pa, ni supa nije stigla…

Čujem muzičare kako preskaču repartoar i iznenada počinje prvi svadbeni valcer.

Ne ide mi se, ne igra mi se, ukočila sam se i ne mogu da se pomerim.

Bezobrazno me uzima za ruku, kao da nije ništa bilo, i vuče me na podijum. Gde da se čerečim ovde u vrh stola, kad su sve oči uprte u mene. Gde da pravim roditeljima skandal i sramotu?

I bez obzira na red i protokol, skače moja prva komšinica i sa mojim rođakom počinje da pleše taj prvi valcer za mladence. Ostadoh i bez svog svadbenog valcera..

Ni to nisam dobila.

Svi su pogledi uprti u mene. Roditelji, stric, strina, tetke, teče, svi sve vreme kruže oko našeg stola, nešto nas kao zapitkuju, on se folira i lažući se smeje. Ja govorim da je sve u redu. Svi u glas veselo dovikuju: “ `ajde mladenci, `ajde…!”

Ne mogavši da im kvarim veselje, ne želeći da ne poštujem to što su ispoštovali moje roditelje i mene, ne želeći da im pokvarim sve, ustajem i kao da mi nije ništa, plešem i taj, preoteti “mladenački valcer”…

Samo sam to otplesala i odmah se vratila za sto. Nije mi bilo ni do čega. Tati i mami sam već rekla da neću da idem na venčanje! “ Nemoj, dete naše milo, nemoj tako, pa nema veze, dešava se…”, tako sve nešto slično su mi govorili onako stojeći iznad mene, tužne mlade u belom.

Nije mi bilo žao zbog svoje takve odluke. Osećala sam tu podlu izdaju! I na to je trebalo odgovoriti istom merom. Pod nož! Bila sam nepokolebiva.

Moji dragi roditelji su videli da sa mnom nema šale i da odbijam njihove molbe. Samo sam sedela u toj beloj venčanici govoreći sebi: “ Nećete vi meni da upropastite ovaj dan. Ovo je moj dan i ja ću sa svojim gostima da ga provedem, a vi, kako hoćete! ” Uostalom, imam sve, imam venčanicu, drage goste i muziku, šta mi više treba! Ja sam sebi svadbu obavila. Čula sam sebe kako govorim u sebi. Sve u meni je vrištalo.

A onda su počeli da naizmenično kruže oko mene stric, pa strina, pa tetka, pa teča, nadvijajući se nadamnom i govoreći mi da se smirim, da se opustim, da nema veze, da su se oni lepo zabavljali, pa dešava se i ne znam šta još, sve tako… Sada znam da su sluđeni roditelji na “hitnom familijarnom sastanku u letu” verovatno odlučili da sada kormilo preuzmu najbliži rođaci koji treba da me ubede da odem na venčanje.

Minuti jure, ja se ne pomeram, zakopala sam kopita, kao june koje vode na klanje.

Došao je najdraži stric i stavio mi ruku na rame i rekao: “ `Ajde, Ruška, zlato, hajde, tako je red, nema smisla, nije važno…”, nešto tako, ne znam više šta je pričao, ali sve tako nešto, neka, neka, nema veze, itd itd. Njemu, njegovom mekanom I toplom glasu nisam odolela. Posustala sam. Poklekla sam. Ustala sam i pošla na klanje. Kao priložena žrtva.

Vode me… negde… Skot me hvata za ruku i odvodi. Na brzinu se pozdravljam sa gostima koje srećem usput, prolazeći preko plesnog podijuma, promiču mi mamin i tatin lik, vidim da su se svi nešto uznemirili, vidim mamino zabrinuto lice, sa tatom nešto ozbiljno razgovara, mene opet neko vuče za ruku, njoj govore da majka ne treba da ide na venčanje, ona se, rastrzana između želje da pođe i običaja da je dobro za ćerku da majka ne prisustvuje venčanju, dvoumi. Vidim je, ne da se moja lavica, htela bi da pođe, pa zaboga, instiktivno oseća nešto loše, odvode joj mladunče zli i nepoznati ljudi… Uh, draga moja mrtva majko! Da znaš kako gorko plačem i zao mi tebe I sada, dok ovo pišem!

Kao kroz maglu, vidim da grupa gostiju stoji ispred izlaza iz restorana, da se, na brzinu, prestrojavaju moji rođaci koji će da pođu na venčanje, uzrujano se nešto prebrojavaju ko će sa kim u koja kola da sedne, a treba da se putuje do Vrnjacke banje, nema potrebe da ljudi napuštaju veselje jer, posle venčanja, ja se tu više ne vraćam.

Vidim tatu kako brzo i u hodu donosi odluke, a mene neko od ovih sa suprotne strane gura da sednem u kola, ja hoću još da gledam svoje, da vidim ko će da pođe sa mnom na taj poslednji devojački put. A nebo se nadvisilo, natmurilo i pritiska. I vidim ga onako, u svoj toj gužvi i metežu, a osećam ga još više i teže. Pritiska mi grudi i dušu, dok se sivi oblaci još više muče i oblače… Nadvijaju se nada mnom, pritiskajući me sve više… Sve je sivo, brzo, munjevito… Uvukoše me u kola, sedam, i vrata se zatvaraju. Kola kreću. Muka mi je. Boli me sve i duša mi se kida! Spazih, krajičkom oka kako nestaje grupa mojih rođaka i kako odvode mamu unutra. Čujem poslednje taktove muzike, i zapažam da su neka kola iza nas. Ne znam ko je moj iza mene. Ne daju mi ni da se okrenem. Kažu, ne valja.

Pa zar može više da ne valja?

Muka mi je. Mnogo mi je muka. Boli me duša. Srce mi se cepa. Pretežak kamen mi je pao na grudi i pritiska me. Sve okolo je sivo. Ni moje ulice, kojima sam prolazila svakog dana svih ovih godina, nisu me veselo ispratile. Deluju prazno i tužno. Niko moj više nije sa mnom. Odvedena sam. U zlo.

Samo je crno nebo nada mnom.

Prvo sam pomislila da je to onaj prvi trentak razdvajanja, o kome se prica. Ali me čudi otkud tolika tuga. I otkud ovaj ovoliki kamen na grudima. Zašto dolazi ovaj ovoliki bol koji ni brzina ne gali i koji ne jenjava. Sivi isfalt promiče ispod nas, a meni je sve teže. Ne okrećem se, ali me nešto mnogo jako vraća i ne da mi da odem. Nešto mi se bolno kida i ne može da se prekine. A bol se povećava… Mislila sam da je to trenutno, jer izlazim iz svog grada, ali izgleda da nije? Sve sam se nešto nadala da će nešto da se desi. Da će nešto da zaustavi ovaj auto i da mi saopšti da je ovo ružan san. Sve sam iščekivala da će nešto da se desi. U traženju spasa oslanjam se jedino na vozaca Kaleta, koji je, da nesreća bude još veća, drug i komšija one moje prve ljubavi, onog mog Dragana, koga sam odbila jer sam mislila da je još rano i da nije za mene. Da li je ovo kazna zbog toga? Sada vidim da to liči na to i da može da bude tako. Ali, na to tada, u tom trenutku, nisam pomišljala. Toga sam se setila kasnije, kada sam spoznala šta sam ovakvim izborom uradila.

Kola jure, atmosfera je napeta, svi se nešto upinju da se našale, a ja se još uvek nadam da će nešto da se desi i da će se ova paklena vožnja zaustaviti. Nisam znala šta bi to moglo da bude, ali sam se, detinje naivno, nadala da će me nešto spasiti i odbraniti od ove nemani koja me odvodi.

Prelazimo jedan most, i vidim da nestaje moj grad. Prolazimo drugi most, nestaje i periferija mog grada. Dobih osećaj kao da nestade sve. Sve moje drago ostade, negde daleko od mene. Ovo dalje, više ništa nije moje.

Ni ovo nebo više nije moje.

I odjednom, osetih strašan bol u utrobi. Jezivi bol, kao da mi je neko istrgao dzigericu. Zamalo jauknuh na glas! Ali nisam.

U sebi, jesam. Celim telom. Otkinulo se nesto. Iščupalo mi se i otkinulo nešto, nešto što je bilo moje celog života. U tom momentu kao da izgubih vazduh na tren, pomislih da ću da umrem.

Nešto mi se otkida, odvaja, strašno me zabole i ostade sa one strane mosta.

A ja odoh, bez tog dela sebe.

Možda nisam skroz umrla, možda će neko iz kola sa mojim, ne znam kojim rođacima u kolima koja idu iza nas, da uhvati taj deo mene, pa će mi ga posle vratiti. Da bih oživela.

Skamenih se.

I ode kamen u beloj venčanici na venčanje!

Nebo se muči da ne zaplače. Oblaci se uzmuvali, mute se, svetlost dana se muči, stenje, upinje se da mi ne zatamni put ka novom životu. Mojoj mučnoj sudbini. Vidim trku auta u kome me odvoze i neba. Nebo me ne da, zadržava, poručuje mi da ne idem. Oblaci nas jure i zatamnjuju put, žele da me zustave na ovom putu ka zlu i nesreći.

Ali, u trenutku, kada pređosmo i taj most, sa mnom je bilo svršeno.

Usledio je moj kraj.

ŠTO NE ODE, ČOVEČE, AMAN?!

Na venčanje se kasnilo. Matičar nervozan i ljut. Zatekosmo ga na izlazu iz zgrade Opštine. Zamalo što nije otišao. Što ne ode, mislim se ja u sebi? To bi bila prava stvar! Takvo čudo sam očekivala. I priželjkivala. Kaže, nije otišao, zamalo. Zamalo da ja budem spasena.

Ali nisam.

Ušlo se u neku salu. Nije mi se ni ona dopala. Mračna kao moj budući bračni život. Skamenjena mlada sa bidermajerom koji je sama, po svojoj želji, još u Londonu pravila. Stojim pored suprotne strane. Onaj matičar što nije odustao i nije me spasio, navalio, pa čita. Meni dugo, predugo. Kamen u venčanici stoji, ali ja nisam tu. Odjednom se prolomi neki aplauz. Ja se trgoh. Boli me onaj deo kojeg nemam. Boli me neka tuga. Mnogo me boli onaj moj deo što mi se otrgao na mostu. Zuji mi u usima i u glavi. Neko me zgazi na proklete venčane bele sandale, koje sam jedva našla, a koje su me ovde dovele. Ne znam ko me gura? Kad ono, zver se cinično smeje što me je nagazila. Takav je običaj – ko pre ugrabi, taj će vladati. Ja gledam u zgaženu sandalu, pa u onaj narod. Ne znam šta me snašlo. Kad ono sve njegovi, iz neprijateljskog tabora. Iskezili se. ( Rulja ispod prozora u filmu “Rajanova kći”). Šta vam je smešno, mislim se?

Pa meni veća nesreća ne treba nego što sam sa vama pošla. Pa još i to da me, tako polumrtvu, nagazi, nije mu to nikakav uspeh.

Vrti mi se u glavi. Tako zgažena, očajna, potražih pogledom, ne bih li videla bar nešto milo ili lepo u ovom protivničkom taboru. I tako, prelećem sa jednog na drugo iskrivljeno nerijatelsjko lice, kad u jednom u trenu, odmah iza mene, ozariše me, moje drage, plave oči! Oči koje me nisu napustile ni sada, kada su me me ovi zlotvori poveli sa sobom.

I ja radosno uzviknuh : “Tataaa…!”

I bacih se svom ocu u zagrljaj.

Došlo mi da vrisnem, i zavapim: “Vodi me, tata, kućiii…!”

Ali nisam.

Prolomi se smeh salom za venčanje. Svi su gledali u mladu koja se obesila ocu oko vrata i ne pušta ga. Osećala sam tatino srce. Osećam ga i sada kada je on mrtav, kao i svih ovih četrdeset godina koje su prošle sa tim bolom. Tata je osećao isto. Osetila sam da zna kako mi je. Bolovao je isti bol sa mnom. Stegao je srce i držao se hrabro. Samo da meni bude lakše. Znam ja mog taticu!

Na žalost, i ja sam sve ovo hrabro podnosila.

Za to vreme je mama, tamo u restoranu, znam, plakala u sebi. I krila je suze koje su joj se slivale niz lice, jer su je opet zaustavljali pošto ne valja majka ni da plače. Majci ništa ne daju, a odvode joj dete.

A ovo sa tatom je bio zadnji zagrljaj. Kao zagrljaj pred kraj, pred smrt. U neku ruku i jeste, jer je sve što je usledilo, bilo ulazak u sudbonosni razlaz, raspad porodice, sve do prave smrti. Tako to biva kada vam nesreća uđe u kuću, u život, u porodicu i familiju.

Za to vreme su se svi, sa protivničke strane, smejali. Njma je to bilo smešno, jer to nemaju i ne znaju šta to znači.

Još mi u sećanju stoji slika i tren kada se tata okrenuo i otišao. Tada je, konačno, bio kraj.

Naš i moj kraj.

Ostala sam sama sa tim tudjim ljudima.

Posle, za mene više ničeg nije bilo.

Sledio je neki ručak sa njima.

A ja se sećam ostavljene supe kako se sjajno žuti na mladenačkom stolu ispred mene. Sve sam ostavila, pa i netaknutu supu. I ona je ostala, onako nedirnuto tuzna. A lepa u beloj porcelanskoj činiji sa izvijenim ručicama ukrašene izvajanim cvećem. Sve sam ostavila i sve sam upropastila.

Na moju sreću, ostale su saamo još dve moje drugarice i dva druga. Mnogo su mi značili, ali tek toliko da ne umrem od tuge. Nažalost, svo četvoro su, već odavno, tako mladi, a pokojni. Oni u srecnnom zivotu umrli, a ja nesrecna ostala.

Konacno se i ta zlokobna maskarada završila. Svi su se polako razilazili… Na kraju sam, sa suprotnom stranom, ostala sama i otišla u hotelsku sobu.

Protivna strana je ćutala, a ja sam počela da plačem. Dugo sam plakala na jastuku i njime skrivala suze. Kad više nisam mogla jastukom da gušim bujicu tuge, ustala sam iz prvog bračnog kreveta i, ridajući, otišla u kupatilo. Tamo sam plakala…

Plakala sam, plakala i plakala… Dušu sam isplakala.

Plakala sam satima… U naletima… I kad sam pomislila da je suzama došao kraj, nova emocija je grunula iz duše, stvarajući nov bol koji je pravio nov nalet plača… I tako do besvesti…

Plakala sam, u svojoj plavoj spavaćici sa istim takvim ogrtačem koji sam donela iz Londona, onda kada sam mislila da ću u svojoj zemlji, uz čoveka iz svog naroda, naći sreću i razumevanje. I ljubav.

I spavaćicu sam otplakala.

I snove sam isplakala.

I želje sam prežalila, i njih sam preplakala.

Mislim da sam isplakala i sve suze onih majki čije sinove nisam odabrala za svog bracnog partnera.

Isplakala sam i svu tugu i suze svih mojih udvarača i momaka koje nisam prepoznala kao dobre i svakako bolje od onog, koga sam, nekim čudom, odabrala. Njihove suze nikada nisam videla, za njih nisam ni znala, ali sam ih te noći isplakala.

Isplakala sam svoj život koji mi sledi i svu tugu koja me čeka na tom putu…

Plakala sam, jecala, ridala, gušila se u suzama…

Proplakao je i kamen u meni.

Tako iscpljena od višesatnog plakanja, dok me je i dalje mnogo boleo onaj deo mene, koji je otkinut na onom poslednjem mostu pri odlasku od svojih i svoje kuće, vratila sam se i legla u isti krevet u kome je, okrenuta na drugu stranu, spavala suprotna strana.

Nisam imala gde, iako mi se tu nije ležalo.

Ne znam zašto nisam bar ujutru otišla sama i vratila se svojim roditeljima.

Bilo me je sramota svog poraza.

Bila sam uništena.

Ujutru se kamen bez venčanice probudio. Još više sam stegla srce. I kamen u meni je zaćutao još više. I stena u meni je zacvilela. A onda sam se skamenila, potpuno i skroz.

I takva sam počela da se ponašam kao da mi nije ništa.

I tako skamenjenog, krvavog srca, ostala osamnaest godina. Do razvoda.

Plačem i sada dok ovo pišem… Srce više nije izdržalo.

I tako je pukla stena, puklo je kamenje…

——–

“SKUPO SU TE KOSTALI OVI BRKOVI!”

Evo, posle četrdeset godina od tog dana moje svadbe, sećam se trenutka i mesta gde se i zadnji deo mene sledio i skamenio. Sećam se i mesta i trena kada se to dogodilo, kada sam prelazila preko tog mosta. Zadnje što sam videla sa moje svadbe sa roditeljima je divno žuta supa u porcelanskim činijama sa izvijenim ručkicama.

“Skupo su te koštali ovi brkovi”, rekla mi je jedna ujna, kada je sa ujakom došla u goste jedan jedini put i videla kako sam se udala.

I nemojte da brinte, ovo se, na sreću, ne dešava mnogima, niti često. Zato uživajte u svojim željama i snovima o vašem venčanju. I ne odustajte.

Evo, ja i u ovim godinama, a polako ulazim u šezdeset i neku, ne odustajem od svog sna da cu jednog dana napraviti venčanje i svadbu iz mojih snova.

I da vam kažem, nosiću onu princezinu venčanicu koju sam sanjala, pa makar to bilo i samo uz desetak svatova.

Ali će pravljenje cvetova biti obavezno. To je najlepši devojački doživljaj, kada okupljene sestre i drugarice, pevajući veselo, sa posebnom vrstom devičanske ljubavi, prave svadbene cvetove I time doprinose mladinoj sreci.

Kako stvari stoje, svadbene cvetove za kićenje svatova ću verovatno, praviti sa nekom svojom prijateljicom ovde, iako bih volela da to budu moje mlade i lepe rođake, bratanice, sestričine, sve moje lepotice…

Volela bih da mi tu bude bar neka od sestara, kojih, na moju žalost, imam samo nekoliko, jer se u mojoj familiji nekako više rađalo muške dece, pa tako imam mnogo više braće, od koje nisam imala skoro nikakvu podršku, niti zaštitu, od kako su se poženili.

Da mogu, volela bih da mi, u svim tim pripremama, budu prisutne neke drugarice iz detinjstva i mladosti, za koje znam da su uvek bile dobronamerne i da imaju zlatne ruke i da se, onako veselo šaleći se, podsećamo naše mladosti, ljubavnih nadanja i zabluda, momaka, tajnih izlazaka…

I ovu prvu bračnu noć neću preplakati, sigurno!

———–

* garnizonka – ovo je bio pogrdan naziv za devojke i žene lakog morala koje su stajale ispred kapije vojničkih kasarni (garnizona) i najcesce nudile svoje seksualne usluge.

- Marketing -