USKRS U AMERICI PO SEĆANJU IZ KRALJEVA

U

- marketing -

Iz Amerike piše Ružica Rakočević: “SAMO DA ZNATE DA NISAM ZABORAVILA”!

Htela sam da spremim pravi Uskršnji ručak, kako se kod nas u Srbiji sprema. Kako sam ja spremala u Kraljevu i nešto po sećanju iz detinstva od moje drage majke Dane. Malo sam se namučila dok sam našla odgovarajuće namirnice, i nije baš sve kao kod nas, ali liči…. Pisano je u nekoliko navrata, a ovako je juče izgledala kuhinjska atmosfera kod mene. 

Prvo: Htela sam da spremim jagnjeću KAPAMU, koja se, obično, nekada spremala za Uskršnji ručak kod mojih u Kraljevu. Ali, ova mlađarija ne jede jagnjetinu, pa sam odustala od tog ukusnog i zdravog jela. A uz to se, obavezno serviralo kiselo mleko, po mogućstvu domaće ukiseljeno,  pa milina….

Drugo: GURMANSKE zapečene sarmice su u rerni, još neki minut;

Treće: Pita od zelja čeka na red za rernu, a sarma od zelja se krčka na šporetu….

Jaja sam ofarbala juče, na Veliki petak, naravno.

Sada odoh ja da se sređujem, pa pred ponoć oko crkve… Lepo praznično raspoloženje. Prijatno i vama!

Ruska salata, paprika sa belim lukom, cvekla salata i „grčka“ salata već su u frizideru, mlad kupus ću sutra da isečem pred ručak,  a projaru ću sutra ujutru pre crkve…. Eh, još kad bi, kao u Kraljevu, bila neka komšinica pa da mi sada, dok ja sve ovo pravim,  skuva našu „tursku“ kafu, bilo bi superI!  Eee…, al’ nema, tuga je to. Lako je ovima koji su odavno došli!

SAMO DA VAS IZVESTIM: Zeljanica u rerni je „poludela“! Došla je do plafona rerne, he he…. samo da ne splasne, puf!  (To i nije kao naše zelje iz dvorišta, već neko špansko, kiselije nego naše, ali… zeleno je i može da zameni he…) A sarme u šerpi se domunđavaju i šapuću puć, puć…. Odoh kod frizera, a vi mi čuvajte sarmu, i posle smanjite na „keca“, brzo ću ja, ha, ha… Kiss, oprostite, poljubac od mene.

SREĆAN USKRS SVIMA NAMA!

Inače, ne otvaram e-mail redovno, a ovih dana pred Uskrs posebno. Nisam jer sam i ja bila zauzeta spremanjem i kuće i svega ostalog. Kad tamo, stiglo pismo od komšinice iz detinjstva:

“ Da ti napišem ukratko. Sutra je Vaskrs i ja se ponašam po tradiciji, navikama i lepim uspomenama iz detinjstva. Šta to zapravo znači? To znači da ja danima generalno sređujem kuću, čistim, ribam i sve ostalo. Prekjuče sam skuvala pihtije koje sam razlila u pet tepsija a koje ću verovatno barem polovinu podeliti. Danas sam skuvala sarmu od kilogram mesa. Juče na veliki petak ofarbala jaja a posle bila tri sata u crkvi gde je iznošena plaštanica i tako redom. Slatko nisam ništa mesila. Suština je zapravo u tome da sam potpuno sama i da nemam sa kim da se kucnem jajetom. Deca su u inostranstvu. Prošle godine su bili i ja sam tako dobro i svašta naspremala i kazala da imam osećaj da se to više neće ponoviti kod mene. Tako, tužno kad ostaneš sam, naročito kada su praznici. Sećaš li se kada smo bile male, da smo za Vaskrs dobijale nova odela, bele dokolenice, a možda nekad i sandale pa još bele. Svi bismo veseli izlazili u dvorište sa jajima, kucali se i kod Desinih stepenica stajali i slušali Peša ciganina i ostale kako sviraju cika Ziku limaru.To su bili dani, što i pesma kaže, a u meni budi divne uspomene. O gomili pročitanih knjiga i probama hora i putovanju po Nemačkoj, Češkoj i Austriji, pričaću ti drugi put. Neka ti je srećan sutrašnji praznik koji verujem da ćes provesti sa svojom decom. Hristos vaskrese!”

Ovo je pismo drugarice iz detinjstva, iz komšiluka, od prve godine života u istom dvorištu i komšiluku, pa sve do udaje. Cica, Svetlana, Slavica, Dragica, Beba, Olga, Milica, i ja najmlađa. Mira koja je bila u susednom dvorištu i mama je nije često puštala da se igra sa nama na ulici. A Smilja i Manja su bile preko puta ulice (Cara Dušana), tamo gde je nekada bila “Čistoca” i mi igrali zmurke oko onih 3-4 kamiona. A pored njih su bili subotari, koji su se kasnije preselili u veliku kuću na uglu ulice, pa šnajder i njegova žena koja nas je jurila što joj jedemo dudinje i najslađe kajsije. A imali su i piskavce i dva sina!

I sada ja toj drugarici odgovaram: “Drago mi je da čujem da i ti to isto radiš, kao što se to nekada radilo i spremalo po našim kućama za praznike. Tako uvek i jesi, sećam se, i kao mlada žena i mama… sve do ovih penzionerskih dana. Žao mi je što se sve manje to tako radi, a većina se izmotava i upinjući se da glume neki jadni njihov „savremeni“ način života. U stvari, oni su prazni jer nisu imali ono što smo mi imali. Mislim da mi, koji smo to imali u našim porodicama i kućama, to radimo i danas. I meni je to mnogo drago i mnogo lepo! Da je to tako ispričaću ti i moju sličnu priču. I veruj mi, sve što radim, radim sećajući se kako je nekada bilo. Kao i sve to što si ti napisala. Posebno se sećam svih tih godina i tih jedva dočekanih belih dokolenica i belih sandalica sa kaiščićima, dugo čekanih novih haljinica za Uskrs, a ono, padne kiša ili čak i sneg. Jaoj!!!!! E, te tuge se sećam svakog Uskrsa, u oba slučaja i kada pada kiša i kada je sunčano. Tebi i drugoj deci je bilo lako jer vas je bilo više dece, pa se lepo igrate i u kući dok pada kiša, a ja sam bila sama i za mene je kiša bila kao teranje u samicu. Vi ste smejući i zadirkujući utrčavale u kuću, kada Vas roditelji zovu, a meni je bilo dosadno. Gledala sam kroz prozor kako lije kiša i kapljice se slivaju niz staklo, samovala i maštala kako će u budućnosti biti lepše i da neću biti sama. I jedva čekala da prestane kiša i puste me roditelji napolje. A najgore mi je bilo, kad posle kiše. Kažu, nemoj još da izlaziš napolje, vlažno je! Uh…!  Eto, sva ta sećanja i posebno to sa Pešom ciganinom i njegovim orkestrom je bila posebna atrakcija! To je bilo posebno zadovoljstvo koje nam je priuštio za pamćenje čika Žiko limar, i ta divna muzika koja se prvo lagano približava, jer se čuje još od ćoška sa početka ulice, od Narodne banke, a onda sve bliže i sve jače, i onda urnebes u dvorištu.  Ove godine, kao i svake, uverim se da su praznici dobrodošli, ali na onaj naš način, jer se tada kuća čistila, sve se pretrese, osveži i stvarno se svi bolje osećamo. Ali, čišćenja svih fioka i menjanja papira se uvek posebno setim, jer mi je to bio zadatak dok sam bila mala, a kasnije, kada sam počela i ostalo da radim, pored sveg posla, pranja prozora, futera, istresanja tepiha, mešenja, kuvanja, te fioke su mi bile prava dosada i o tome stalno pričam. Pa tako pred slavu, pa sve isto pred Božić, pa redovno godišnje čišćenje kuce….. iha…., posla preko glave.

Evo još jedna sličica sa ovog posebnog Uskrsa, jer sam od lepog druženja i miline na taj dan, zaboravila da slikam i sve ostalo.

Iz Amerike napisala Ružica Rakočević rodom iz Kraljeva.

- Marketing -