PISMO IZ AMERIKE: “Zašto volim Zadušnice”?
Za KRALJEVO ONLINE iz Amerike piše Kraljevčanka Ružica Rakočević
Kad smo bili mali, sva deca pa ni ja, nismo voleli da prolazimo pored groblja. Ne znam kako je bilo deci koja su živela i odrastala blizu groblja. Ona su verovatno bila naviknuta na to, pa se možda zato nisu ni plašili. Ali, mi koji smo živeli izvan te zone, nismo voleli čak ni da prolazimo tom ulicom, a posebno ne sa te strane gde se nalazi groblje. Prelazili smo na drugu stranu ulice i trudili se da ne gledamo na tu stranu.
Ja sam bila najmlađa u mom komšiluku. I vrlo pažljivo sam slušala sve te strašne priče o mrtvima, grobljima, kako je neko ustao iz groba, kako neko šeta noću između grobova i tako su se plašila deca. Moj susret sa grobljem je bio tek u srednjoj školi, kada je školskoj drugarici umro otac.
Pošto sam izgubila obe babe i dede u Drugom svetskom ratu, i nisam imala tu sreću da ih imam, da odrastam sa njima, da im vidim lica i da ih pamtim, nisam imala ni njihove grobove. Zbog zlotvorskih neprijatelja, ne zna se ni gde su tačno sahranjeni, nego im je svima, tek osamdesetih godina dvadesetog veka, podignut zajednički spomenik, i to daleko od grada gde sam se rodila i gde sam odrasla. Tako da je to sve, osim priča, što imam od veze sa mrtvima. I uhvati me očaj kad samo pomislim koliko nas je još kojima je i groblje predaka uskraćeno.
Zato, zbog rata, roditelje mojih roditelja i njihove najbliže rođake, znam samo iz priča mojih roditelja. Na osnovu njihovih prica i njihovih sećanja, zamišljala sam slike o njima. Zato nisam imala bliske kontakte sa starijim ljudima, sa svojim bakama i dekama, pa ni sa grobljima. I taj prvi odlazak na groblje je ostavio veoma duboko sećanje. Sve mi je bilo strano, zastrašujuće, plašljivo I tužno. Iako sam već bila u srednjoj školi, taj prvi susret sa grobljem je bio pun utisaka kojih se i danas sećam.
I tako, dugo posle te sahrane nisam bivala u situaciji da često odlazim na groblja. Uostalom, kao i većina, nerado se odlazi na ta nemila mesta gde ima puno tuge.
Ali, naši ljudi imaju i duhovne veze sa svojim dragim ljudima koji su otišli iz njihovih života. Jedna od tih veza sa umrlim su Zadušnice.
Neću ovoga puta pričati mnogo o tom prazniku mrtvih duša, ali ću vam pričati o mom osećaju i odnosu prema tom prazniku naših pokojnika.
Sećam se da je moja draga pokojna majka Dana, često predlagala i pozivala nas decu da idemo na Zadušnice našim rođacima. Sećam se maminog velikog spremanja kolača, pita, lepih mesnih zalogaja, koje je mama sa posebnom pažnjom spremala. Dok sam bila mala, nije mi baš bila jasna ta veza hrane i groblja. Znala sam da je to nešto mnogo važno, jer je mama stalno ponavljala reči, za pokoj duše, Zadušnice, mrtvima za dušu, valja se za groblje, itd. Znala sam u svojoj maloj glavici da je to nešto mnogo važno, i ne znajući tačno zašto, ali sam duboko u sebi, sve to samo ćuteći i bez mnogo pitanja poštovala. Bilo je to moje nemo, dečje strahopoštovanje. Tada sam i ja često mislila o pričama koje sam čula o pokojnim dragim ljudima, slušala mamu kako bolno uzdiše i čula je kako tiho plače, dok se sprema za odlazak na nečije groblje, a na Zadušnice svojima. Velika je to tuga!
Zbog svega toga je meni bilo mnogo teško da idem i gledam sva ona tužna lica, žene zavijene crnim maramama, njihov jauk i kukanje, tužne priče i suze za nestalim dragim i najdražim ljudima. Prosto nisam mogla da to podnesem. A pošto nisam imala tako bliske veze sa tim pokojnicima, valjda zato i nisam osećala nikakvu vezu da idem i da ih posetim. Sveće za pokoj duše mojih baba i deda i sa mamine i sa tatine strane sam uvek palila u crkvi, svaki put kada sam odlazila, ali sam i dalje zaobilazila tu ulicu i ceo taj kraj oko groblja. Uzalud me mama molila da pođem sa njom na groblje.
Ali, kada sam odrasla, prosto se nametnulo kao odraz zrelosti i moralne odgovornosti da se uključim u sva društvena pravila, a posebno to važi i za odlazak na groblje.
Lakše sam podnela kada su sa mamom i sa mnom bila i neka ujna, tetka, neka draga sestra… Tada je sve lakše. Okružena familijom, osećala sam se zaštićeno od svih tih sivih i crnih nadgrobnih ploča koje su bile svuda oko nas. Sa familijom si uvek zaštićen, i to ne treba zaboraviti, niti uništavati, pa makar to bio i samo takav privid i osećaj.
Zato sam tako okružena svojima, bojažljivo počela da idem na groblje kada su Zadušnice. Već je i nekoliko decenija prošlo od rata, životi su se i dalje odvijali, mi deca smo rasli i stasavali, pa je sreća nadvladala nad tugom i bolom za izgubljenim roditeljima mojih roditelja.
Moja majka nije svoju majku ni zapamtila. Zato se stalno molila noću pred spavanje, da joj bar na san dođe. Nikada za života, mama nije sanjala svoju majku i zbog toga je bila mnogo tužna. I mnogo bolno pričala o tome, zamišljeno gledajući u nebo svojim prelepim plavim, ali tužnim i suznim očima.
Do kraja života mi se žalila kako bi mnogo volela da vidi svoju majku. I da joj je mnogo žao zbog toga. I umrla je sa tim žalom. A možda je mama i sanjala svoju majku, ali je možda nije ni prepoznala. Tuga je to, mnogo velika tuga, duga ceo život.
Sada su zajedno na nebu. Sada moja mama, konačno, ima svoju mamu. Eto, zašto sada volim Zadušnice!
Kada vam ode neko tako drag, kao majka, onda vam groblje više nije strano kao pre. Od tada mi je groblje mesto gde je moja mama. Tako i kažem, “Idem kod mame, na groblje …”
Znate, to je sada mesto gde ja rado provedem skoro ceo dan. Pođem sa rođakom, prijateljicom ili mojom bratanicom i tu se baš lepo ispričamo o svakom trenutku provedenom sa njom, počevši o detinjstvu, o zajedničkim doživljajima, o njihovim mladostima, o našim odrastanjima, o lepim susretima, dogodovštinama, o svemu što podseća na nju i sve što je vezano za nju i nas. Veza je neraskidiva. Mi koji smo ostali posle nje, mislimo na mamu i pričamo o njoj. Obavezno pratim običaj da ponesem sve što je mama za života volela da pojede i popije. Prvo krenemo sa kafom. Poslužim kafu mami i teti, čiji je spomenik odmah pored mame, tako da su sestre zajedno. Zatim podelim sveće, kafu i ratluk dedi Miliji Balšić, sa Solunskim ordenom, babi i njihovim rano preminulim sinom koga niko od nas nije ni stigao da upozna. Zapalim prvo svima sveće, a babi i dedi obavezno dobro zasladim kafu, znam da je šećer tada bio retkost i posebna poslastica. A tetki obavezno neki sok, a mami kiselu vodu, i to hladnu. Onda sednem pored maminog groba, pa se slatko ispričam sa njom. Sve joj ispričam i isplačem se…
Zatim srknem jos malo kafe, pa nastavimo da pričamo dalje, sećajući se šta je sve bilo u našim zajedničkim zivotima. Tako se mamini gosti na Zadušnicama i ja poslužujemo dalje, sve redom.
Inače, za groblje od hrane nosim sve što je mama volela. I da vam kažem, nije to samo zato što se to tako valja. Znam da ste i vi čuli da se nosi ili ne nosi hrana na groblje. Neki to ne vole, iz ovih i onih razloga. Neki kažu da to raznose macke i kučići i odnose Cigani. Neka, neka nose i raznose. Sve to ima svoje zašto. Kao što i ja imam dobre, prave razloge i svoje dokaze da to ispoštujem.
Sada ću da vam ispričam šta se meni desilo posle mamine sahrane, i ne želim ni na koga da utičem ovako ili onako, samo želim da kažem svoj stav i uverenje.
Sahrane moje majke se slabo sećam. U stvari sećam se samo nekih slika, sekvenci. Sve ostalo je nestalo, izbrisano od tuge. Od tog malo, sećam se da sam negde pred kraj sahrane, kada je već bila zatrpana raka, primetila ujaka, maminog polubrata po ocu, da se nešto neobično mnogo oslonio na krstaču, prosto se držao za nju. Nikada ga nisam videla tako povijenog. Ali, nije bio trenutak za dalja razmišljanja, već sam se pozdravljala i zahvaljivala ljudima koji su došli na sahranu moje majke, kada su mi prišli taj ujak i ujna, vrlo snishodljivo su mi saopštili da oni neće moći da dođu na prvi parastos, zvani Sedmica, jer se nešto ujna ne oseća dobro, a i ujak nije nešto najbolje.
To me je tako zgromilo!
Pa zar rođeni brat, koga je mama još jedino imala, ne može da dođe na tako važan dan, odmah posle sahrane. Bila sam posebno i uvređena i povređena. Kao da su mamu, onako mrtvu i tek sahranjenu izdali i povredili. Bila sam zapanjena!
Bila sam toliko zgranuta baš zato što znam da bi ona i polumrtva njemu otišla na grob.
Zbog toga, kao nož da mi se zario u džigericu, jer sam to doživela kao da je mama to sve videla, jer samo što smo je spustili u zemlju. Ali mirno sam to prihvatila i pozdravila se sa njima ne rekavši ništa, niti ičim pokazavši kako se jezivo osećam. Bilo mi je još teže to što čak ni kući nisu svratili posle groblja, kako je inace tradicionalni red.
Sa preostalim dragim rođacima i maminim komšijama vratili smo se u maminu kuću i tu je kao po običaju usledilo posluženje, onako kako je red i kako dolikuje.
Znate, moja mama je uvek govorila kako je negde bilo na nekoj sahrani i kako je domaćinski neko sahranjen, i zna se kako treba. To joj je uvek bilo mnogo važno i to je cenila. Nije nikada ništa govorila za svoju sahranu, ali se znalo kakva je carica bila i šta zaslužuje kao takva majka, odana supruga, kao izuzetno požrtvovan čovek, kao brižna sestra, veliki prijatelj, divna koleginica, dobra i nasmejana komšinica…
Znalo se kako treba i kako je red.
Prošlo je tih pretužnih par dana i u četvrtak pred tu prvu subotu, kada se odlazi na groblje, rano ujutru je zazvonio telefon. Tada su još bili oni fiksni telefoni koji su stajali na nekoj polici ili frižideru u hodniku i čije zvono je odjekivalo po celoj kući. U tom trenutku sam već bila kod vrata sa gotovim spiskom namirnica, pošavši na pijac i u nabavku svega šta treba da se kupi za subotu kada se ide na groblje, posle sahrane.
Svi se zgledasmo, ko bi to mogao da bude tako rano, srećom svi smo tu i deca su nam tu, pa odahnusmo, kada ja podigoh slušalicu i čuh ujaka kako me pita kako sam i šta radimo. Iako sam još mnogo bila bolno ljuta na tog ujaka, suszdržano sam mu odgovorila da se spremamo za Prvu subotu, a u meni bolno odjeknu njegova izdaja sestre i da ne može da joj dođe na groblje. Ne oklevajući dalje, on mi odmah reče: “Sanjao sam noćas Danu!”
Jaoj, ciknuh ja u sebi, a zašto ti, pomislih?! Zašto ne ja, koja sam toliko tužna zbog njenog odlaska i meni kojoj tako mnogo nedostaje. Zašto ti, kad je to moja mama, koju je taj isti brat ostavio samu, u grobu i ne želi da joj dođe “dok joj se još ni grob nije ohladio”. Ali, ne rekoh ništa od svega toga, jer ujak je ujak, i mora da se poštuje, nego ga odmah upitah kako ju je sanjao. On kao da odahnu što može odmah da ispriča, reče mi, da se mama javila da je stigla i da je dobro!
Na moju zapanjenost, ujak je nastavio sa pričom o snu. Onda ju je on pitao da li ima lekove, rekla mu je da ima. Pitao ju je da li imaju hrane, da li je gladna ili zedna?… Na to mu je mama mirno rekla da je sve u redu, da je “dobra hrana”, da ima svega, SAMO NEMA JOGURTA!!!
Kako sam to čula, ta rečenica mi je odjeknula u celom telu! Znate, moja mama je obožavala jogurt!
I jogurt joj je bio poseban eliksir i zadovoljstvo. Još je vidim kako i sa kakvim zadovoljstvom ispija čašu jogurta i kako na kraju zadovoljno kaže: “Ah, baš prija!”
Čaša jogurta je bila njoj toliko važna i toliko joj je značila, da je bila kao novčana merna jedinica. A evo sada ću vam reći kolika je ta vrednost bila. Vraćajući se često sa pijace, sa prepunim cegerima i kesama sa pijace, spuštajući sve te namirnice, onako umorna bi govorila: “Sve sam pare potrošila, nije mi ostalo ni za JOGURT!”
Za njen omiljen jogurt smo znali svi mi ukućani i svi unučići, i veliki i mali. Ali, kada smo spremali posluženje za sahranu, mislili smo da sve bude u redu, da ne sme ništa da fali i da ima “i bibe i ribe”, kako bi ona inače rekla, ali eto, nismo se setili, a i nismo smatrali da je jogurt prigodan za posluženje i za iznošenje na groblje.
Kako je to ujak izgovorio, da tamo gde je otišla ima svega, samo nema jogurta, odmah nam je svima bilo jasno! I ujaku naravno, jer je mama bas posebno volela domaci jogurt koji bi ujna pravila. I naravno, odmah smo u glas isto rekli da treba ujna da spremi jogurt. A bilo mi je jasno da su oni posle tog sna, vec znali sta im je ciniti. I dosli su na taj prvi parastos I ujak I ujna sa velikom cinijom, njenog na daleko poznatog jogurta, koji smo svi voleli, a moja mama posebno.
I eto, od tada se, pre odlaska na groblje dobro preslišavam da slučajno ne propustim da ponesem jogurt mami na groblje.
I tako redom… Tetki obavezno sok od narandže, babi i dedi ratluk, a jednoj daljoj babi koja je doživela preko devedeset godina i svi je pamtimo po tome što je pušila ceo život i svi unučići su sa njom sarađivali po tom pitanu, njoj obavezno odnesem cigaretu. I pošto nisam pušač, jednom se desila smešna situacija, zbog koje mislim da se baba ne ljuti, naprotiv, da joj je drago što je unuci i praunuci nisu zaboravili, pa makar i po duvanu, jer ih je sve naučila da puše i krila ih i branila.
Jednom prilikom, dok sam tako obilazila poznate po groblju i delila sveće, nekom bombone ili ratluk, kocku šećera, dođem do te naše poznate babe pušača i videvši već stare pikavce, jer joj svi kako ko naiđe, ispred spomenika ostavi cigaretu ili popušen pikavac. U trenu mi bi žao što nemam kod sebe to što baba mnogo voli, a na groblju nije bilo nikog osim mog brata koji ne puši i njegovog druga. Zato, doviknem bratu da pita svog druga da li puši, a on mi doviknu, onako preko svih grobova: “Pitaj baba Savu da li puši “Winston”?!
Šta da vam kažem, mislim da su se svi oni naši pokojni rođaci i komšije slatko nasmejali, gore na nebu, a mislim da i sada vidim onaj njen zadovoljan osmeh.
Znam da i vi sigurno imate bezbroj ovakvih priča, koje su i tužne i smešne. Ali sve to sećanje na naše drage, posećivanje njihovih grobova, paljenje sveća, donošenje njihove omiljene hrane, znači mnogo za nas i za njihove duše. Ta vrsta “komunikacije” između njih na onom svetu i nas na ovom svetu je mnogo vazna za sve. Njima za dušu, a nama život.
I šta da vam kažem, zato ne volim da žurno i u letu odlazim njima na groblje i da sve na brzinu, bez molitve i namenjenosti njima, našim nekada zajedničkom življenjui i našim uspomenama, odlazim njima, na njihovo mesto.
Volim da odem na groblje, da odsedim tamo, sretnem se sa rođacima sa kojima se inače retko viđam, kao i svi, sretnem drage ljude, školske drugarice, poznanike…
Zato se Zadušnice pretvore u jedan veliki duhovni zbor ljudi koji se opet sastaju povodom praznika naših pokojnika. I to je divno. I kada biste samo znali kako često priželjkujem da samo doletim i obiđem roditeljske grobove jer je tata u međuvremenu otišao kod mame, na onaj svet, tačno posle dvanaest meseci, u skoro isti datum.
Verujte mi, kada dođem u Srbiju, prvo odem na groblje, i vraćam se tako i toliko blažena i sa mirom u duši I srcu, kao da sam ih videla.
Eto, toliku snagu ima njihov praznik Zadušnice i mesto gde oni počivaju.
Ružica Rakočević
