U Kraljevu je preminula Nataša Kovačević, profesorka jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika.
Nataša Kovačević, je rođena 1933. godine u Kragujevcu. Diplomirala je na grupi za jugoslovensku književnosti i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bila je profesor najpre u Osnovnoj školi “IV kraljevački bataljon”, a potom, sve do penzije, čuvena profesorka književnosti u Gimnaziji Kraljevo. Objavila je knjige eseja: Tragovi vremena (1983) i Budi san (ne)pristajanja (1998), kao i zbirku priča Duša ljubavi (1991).
SVE ZABRANJENO POSTALO DOZVOLJENO
“Iako skromnog znanja, čitava moja generacija se upisala na fakultete i završila ih u određenom roku. Postala sam profesor gimnazije za vreme direktora Strahinje Vojinovića. Dotle sam se bavila, pored nastave u školi “IV kraljevački bataljon”, izuzetno aktivno mnogim delatnostima: glumila u pozorištu, reditelj avangardnih predstava, pozorišni kritičar i rukovodilac dramskih studija; bila sam i ostala član Uredništva Povelje, pisac i član Udruženja saveza Književnika Srbije; član Saveta biblioteke, Društva Abrašević i drugih institucija. U vreme od 1971. godine do “nasilnog” penzionisanja (kao istaknuti opozicionar) 1997. godine, svoje zrelo nastavničko doba, dakle, provela sam između radikalnih promena u samom procesu obrazovanja, odnosa profesor-učenici, u samoupravljanju kao apsurdnom „sistemu”, u rušenju starih navika i tradicija do suočavanja sa modernim vremenima. Nemoguće je praviti paralele ali, ako kažem da je sve zabranjeno postalo dozvoljeno blizu sam istini. Bilo je “šuvarica” sa davanjem prelaznih ocena radi opstanka u službi (govorim globalno), komisija radi ispitivanja podobnosti, stalnih promena nastavne građe (i kvalifikacija epoha i pisaca npr.), straha od štrajkova, učeničkih pobuna protiv odluka ministra za prosvetu i pobede istih, večito čekanje mizernih plata, paljenje škole i krađe dnevnika, izuzetno retkih isterivanja učenika bez obzira na veličinu prekršaja i najzad, dočekali smo i dolazak Velikog direktora, koji je opštim bojkotom morao da napusti školu, ali ne pre nego što ju je doveo u stanje potpunog haosa.
Svakako je bilo i lepih trenutaka, dirljivih i dragocenih. Gimnazija je uvek imala inteligentne, darovite učenike. Ja sam u nastavi davala (bez lažne skromnosti) sve najbolje što sam imala kao znanje, iskustvo, kulturu. Učenike sam poštovala i mnogi od njih su mi danas bliski prijatelji (mada, prirodno, ima i onih suprotnih osećanja). Uvela sam mnoge novine: grupni rad, časove polemike, mesečno čas iz bitnih oblasti egzistencije i civilizacije; negovala sam samostalnost u mišljenju, ali bila stroga u oceni i etici. Vodila sam dramske sekcije, literalne; organizovala godinama Dan škole. Učenike sam vodila na pozorišne predstave, književne tribine, razgovarala sa njima slobodno o svemu što je bio njihov i naš život. Neke od njih sam izuzetno cenila, jer su prevazilazili svoje profesore. Ispratila sam generacije interesantnih, ambicioznih i prosvećenih učenika, koji čine čast svojoj zemlji”, napisala je Nataša Kovačević, 2000. godine u monografiji “Gimnazija u Kraljevu 1909 – 1999.”
Ne mogu da se sa ljubavlju ne setim Vaseg lika. Mnogo mi je zao sto ste otisli, a da nisam uspeo jos jednom da Vas vidim. Pocivajte u miru, velika zeno!
Profesorka koja mi je usadila ljubav prema knjigama.
Diva.
Saučešće porodici.
Počivajte u miru, draga profesorka. Čast je bilo biti Vaš đak.