Iz štampe je izašla nova knjiga Izdavačke kuće BIBLIOFONOTEKA Zbirka lirskih zapisa ,,Opsesija” autora Zorana Rajića
Izdavačka kuća BIBLIOFONOTEKA za svoj moto ima postulat koji je u Vrnjačkoj Banji, leta 1987. godine, izgovorio i postavio protomajstor Bogdan Bogdanović, akademik, arhitekta, profesor i pisac, rekavši sledeće: ,,Arhitektura ima svoju literaturu baš kao što i literatura ima svoju arhitekturu, svoju nečujnu reč.” Tako će ubuduće u svojim izdanjima BIBLIOFONOTEKA posebno vrednovati ono što je dokumentarno, ono što je trajno, pokušavajući da čitaocima bar na izvestan način odgonetne tajnu specifične težine postojanja i stvaranja u različitim vremenima, pravcima i žanrovima. U tom smislu, BIBLIOFONOTEKA će u svojim izdanjima i edicijama objavljivati prozu, poeziju i publicistiku ali će isto tako imati sluha i za dokumentarnu video produkciju koja u današnje vreme, ovde i sada, sve više dobija na aktuelnosti…
Zbirka lirskih zapisa „Opsesija“ autora Zorana Rajića je druga knjiga Izdavačke kuće BIBLIOFONOTEKA. ,,Opsesija” je u sebi sublimirala najave i odjave jutarnjih, popodnevnih i noćnih programa koje je autor pisao dok je četvrt veka bio radijski voditelj.
Da, to je poezija viđena i postavljena na scenu drugačije od one na koju smo navikli. Čak se u nekim zapisima čini da je to poezija u i o poeziji, pa je kao takva i dokument o jednom vremenu. Posebno su karakteristična stanja kroz koja je autor prolazio između najave i odjave. Od trezvenosti i surove realnosti do opijenosti i leta ispod radara. Od mladalačkih nestašluka do buntovnika s razlogom. Od simfo-roka do panka i novog talasa. Od teatra uživo i efemernosti stvaralačkih trenutaka do blaga sačuvanih snimaka i sećanja. Od ljubavnika stare škole do modernog razbojnika sa stilom. Od mono do melodrame.
Jedno je sigurno ovi lirski zapisi nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Tim pre što se i nama samima skoro sve odvija i događa između najave i odjave kao u jednom danu i dahu, radio i tv emisiji, programu kompjutera i samom životu.
Tako težak prtljag autor je za taj dug put spakovao u torbu poezije poigravajući se sa (neo)nadrealizmom, dadaizmom, klokotrizmom, slobodnim stihom, obgrljenom rimom i, čini
se najviše, sa samim sobom. Na nekim od tih međužanrovskih granica i raskrsnica, razotkrivši od čega je stvoren, autor je promenio podatke u svojim putnim ispravama i zaista postao Majstor Malih Formi, ne samo kao pseudonim. Svako će bar u nekom od ovih zapisa moći da pronađe deo sebe jer u svakome od nas postoje porozne niti kao između Mocarta i Salijerija, doktora Džekila i mister Hajda. Međutim, malo je ko od nas spreman da to prizna sebi, vešto krijući od svih drugih. Majstor Malih Formi je to učinio javno.
ODJAVA
(Umesto epitafa : Zabluda za labuda):
Bio sam labud.
Mlad,
Jak,
Beo
I lud
I ribu sam lovio
Misleći sam sam na jezeru.
Bio sam u zabludi.
Ribe su se i drugim labudovima pokazivale
I oni su ih lovili.
Sada sam
Beli jastuk i dušek
Od perja i paperja
Mek.
Ne klikćem,
Ne dajem od sebe glasa.
Samo šuškam,
Kada me probude uzdasi
I kada se na mene spuste
Od strasti zadovoljne
Žene pijanih alasa.
