Iz Čikaga, za Kraljevo Online, piše Ružica Rakočević.
Nekada se baš ovih dana u našoj kući spremala slava sv. Andrija, a sada posle smrti roditelja, Tužba i sudsko Rešenje.
Eh, ne radi se to tako, brate!
Nekada sam ja dugo bila jedinica. Sve do desete godine. I kao malu, sećam se, rodbina me je već bila učila da kažem da sam miradžika. Ja sam onako šuškavo, i zapetljano jedva izgovarala tu tešku reč, dok su se oni slatko zabavljali, kako to dečje slatko prelamam slova preko jezika. A onda su usledila pitanja mami, šta čeka i što ne rađa i drugo dete. Sećam se da je mama govorila da je bilo jako teško podizati mene tih oskudnih pedesetih godina, a tada su i kao mladenci kupili kuću u ulici Cara Dušana (tada je bio broj 55, pa je trebalo štednjom otplaćivati, a bili su potpuno sami i sve je bilo veoma teško. A mama je još kao devojka radila u svojoj struci, pa se namučila oko mog čuvanja i sa dadiljama.
Tek, tata me je počeo podgovarati da tražim od mame da mi rodi brata. I ja sam to tražila od mame kad god bi mi tata to došapnuo i podsetio da opet pitam mamu da mi rodi brata. Ne znam koliko je to dugo trajalo, tek, odjednom sećam se maminog stomaka, i iznenađena i pitanja svih redom odkud to da se na to, u to vreme, kasno odlučila da rodi i drugo dete. Mama je već bila presla tridesetu godinu, i sećam se da su je zadirkivali da je matora za rađanje.
Sledeće čega se sećam je bilo kako je dosla tetka Vica (tatina rođena sestra), da me vodi da idemo u porodilište i da izvedemo mamu sa bebom. Tata je bio na poslu, pa je bio sprećen.
I sada se sećam kada smo prolazili pored poslastičarnice “Šar planina”, na uglu Cara Dušana i Vojvode Putnka. Ja sam počela da tražim da nosim bebu odmah, ali su mi mama i teta obećale da će mi dati čim pređemo ulicu na prvom ćošku od izlaza iz stare bolnice. I te se slike sećam. Ja idem prva i nosim neki zamotuljak kao veknu u blistavo novom, nežno plavom ćebencetu, a tetka i mama brižno trčkaraju iza mene da mi beba ne ispadne iz ruku. Međutim, ja sam to čvrsto držala i ne bih nikako dozvolila da se to desi, pa makar se ja razbila, svog brata ne bih ispuštala iz ruku.
I sećam se te prve večeri, kada je trebalo da se ide na spavanje. Ja sam tražila da beba spava sa mnom. Pa već tako dugo sam spavala sama i plašila se mraka. Zaslužila sam da viđe nisam sama i da spavam sa bratom, koji je eto, jedva stigao, i to posle toliko godina. Sada ima ko da me čuva, mislila sam.
Moji roditelji su inače mnogo vodili računa o tome kako se ja osećam, šta mislim, ugađali mi, brižno me negovali i vaspitavali. Ali ja toga, onako razmažena jedinica, nisam bila svesna. I mogla sam sve da im kažem i tražim ono što mislim i želim. Zato sam tražila, a sećam se da sam mislila da imam i pravo na to, da mi daju da beba spava sa mnom. Jer oni imaju jedno drugo, a ja sam stalno samo sama, a sada i ja imam nekog, imam njega.
Te noći su me pustili da beba spava pored mene. Dodavali su oko mene i po mom krevetu neke ćebice, ograđivali nas nekim silnim jastucima, nameštali neke stolice pored kreveta, i sve brinući se , kažu, da ne padnemo. Kako da padnemo, mislila sam ja, kada ja taj zamotuljak tako čvrsto držim. Sećam se i kada se sve smirilo i kada smo se svi konacno smestili za spavanje. Roditelji su otišli u svoju sobu, a ja sam počastvovana ostala da nas hrabro branim od mraka i čuvam svog brata. Tako sam i zaspala, držeći ga u narucju. A, onda se kroz san sećam, kako su tata i mama nešto često dolazili i u polumraku sam viđala njihove glave iznad mene i mog brata. I čudila sam se što ne spavaju. Tada nisam znala, koliko su bili pažljivi i brižni prema meni, da su sve odglumili, kao da su ga ostavili samo meni.
Tako je počela moja velika ljubav prema mom bratu.
Ružica Rakočević
Nastaviće se
