“NEMA VIŠE NAŠE SLAVE” – Iz Čikaga za Kraljevo Online piše Ružica Rakočević
Ovo pismo pišem na sv. Andriju. Našu nekadašnju slavu.
Danas mi je i mučna spoznaja, da definitivno slavu više nemamo. Od kad znam za sebe, znam za slavu u našoj kući. Roditelji su, kao i svi koji slave, bez obzira na sve situacije koje su se tokom života dešavale, uvek nalazili rešenje da slave slavu, da se seče kolač, da se ide u crkvu, da se osvešta kuća, da se pomoli Bogu za zdravlje, da se okupi porodica, da se pozovu dragi ljudi, da se svi zajedno okupimo, pozdravimo, radujemo, počastimo, poželimo dobro zdrave, sreću i blagostanje.
Sada više nema ništa od toga. Moj brat je promenio slavu i uzeo da slavi slavu imanja, na kome je kuća koju je namerio da sam nasledi. To je slava bivšeg vlasnika tog placa, koji su naši roditelji uredno kupili i tu sagradili kuću. Slaveći slavu u toj, svojoj kući, nisu ni slutili da će im se zatrti slava, samo zato što će im sin želeti da uzimanjem navodne “slave te zemlje”, preuzme i oduzme pravo na kuću svim ostalim naslednicima. Grešno i opasno i po pravnim i po Božjim zakonima.
Nije to ništa dobro, brate!
Samo ne znam ko te je tako učio i vaspitavao?! Isti su nam roditelji. Isto su nas učili. Isto su nam govorili. A celog svog života su sve radili i trudili se, upravo suprotno od ovoga što ti radiš. Govorili su da treba voleti svoju setru, brata. Govorili su da i kada njih ne bude, da treba da ostanemo u slozi i ljubavi.
Govorili su da se pazimo i pomažemo. Govorili su da materijalne vrednosti nikada ne smeju biti problem između nas. Zato su i napravili dve kuće, da bi bilo jednako, da žensko dete ne ostane bez krova nad glavom, da bude zastićena, da ne bi bilo nesporazuma, da se ne bi krvilo, kao što neki ljudi rade.
U našoj kući se stalno pričalo kako ne treba raditi, baš ovako kako ti radiš. “Ko to tebe, tako naopako nauci?” Rekli bi naši roditelji. Ja stvarno ne znam gde si ti to pokupio i naučio, da se to tako radi, crni brate. Koje te je tako veliko zlo navelo i nateralo da pomisliš, a tek nikako da tako radiš i uradiš. A ti tako godinama radiš, crni crnjoslave. Počelo je od majčine smrti. I ne prestaje. Oteo si i uzurpirao zajedničku roditeljsku imovinu tada, tako si uradio i sada, posle očeve smrti. Sada si se i sa đavoljim advokatima udružio i korumpiranim sudom uveselio.
“Crni sine, šta to radis”? Sigurna sam da jauče naša majka iz groba. “Ne može to tako”, rekao bi, da može da progovori mrtav otac. Videvši šta si sve uradio sa sestrinim delom majčine kuće, otac je napisao Testament kojim kuću ostavlja tvojoj sestri, a ne tebi. Da bi tvoju sestru od tebe zaštitio. Zar te nije zbog toga sramota?! A tebe ni to ne zaustavlja. Sramota je to brate, šta radiš i šta si doživeo. Zar nije strašno, kad roditelj na samrti mora tako da misli i sa strahom od tebe i sa zebnjom da umre. Zar te nije, crni brate sramota i strah, što otac nije dao da ga ti sahranjuješ? Zar ti nije dovoljno što sam te i tada štitila, i protiv očeve volje na samrti? I što sam, iako sam mnogo daleko, ja ti javila ti da je otac preminuo. I greh sam i grešku opet zbog tebe napravila, da pođeš da ga ti sahraniš, a ne komsšje i prijatelji? Zar ti ni to nije dovoljno da staneš? Da se zaustaviš, da se bar malo zamisliš i pitaš, aman brate. Da razmisliš bar malo. O nečemu, o bilo čemu, ako ne o Životu, Mrtvima i o Bogu.
Ako nećes da misliš o mrtvim roditeljima, koji su nazirali tvoje namere, kako smeš, brate, da ne misliš o sutrašnjem danu. Kako smeš brate, da ne misliš o budućnosti i moje dece, ako time pokazuješ da ni na svoju ne misliš. Nikoga ne spasava oteto. Niti tako obezbeđuješ svoju decu. Zar to nikada nisi čuo? Zar ne prepoznaješ sebe u tome? Zar se ne sećaš šta su nas roditelji učili? Od čega si ti napravljen, kada to nisi čuo, ni zapamtio. Kako to da ti nisi, a ja jesam?!
Danas nam je, nekada bila SLAVA. I naši roditelji su slavili slavu, ne zbog imovine, nego zbog slave koju pronose. I ljudskosti i čestitosti. I to sami, bez roditelja, bez kojih su kao deca u ratu ostali. Ali su znali za svoju slavu! I ja sam brate, tu našu slavu slavila mnogo duže nego ti. A i počela sam mnogo ranije nego ti, jer sam starija. I više sam se naradila za sve te slave. Sve sam kolače ja spremala. Sve sam ukrase na slavskom kolaču od mame učila. Pravila sam cvetiće i ptičice od testa, još dok sam tek virila iznad stola, kada tebe brate još nije ni u planu bilo. A inače, mojom si zaslugom stigao na ovaj svet. Ja sam te, na tatin nagovor, kod mame izmolila. I ja sam te čuvala i pazila. Moje detinjstvo je zbog tebe prekinuto. Zbog tebe su me izbacivali iz svake igre, jer si im smetao. A ja sam se i kao dete, za svog brata žrtvovala. Nepravde sam zbog tebe doživljavala. Mnogo sam trpela i u sebi plakala kada su me zvali “Nikolica prikolica”, i sa ulice uplakana kući dolazila. Ali sam vukla i tebe sa sobom. I morala sam sama u dvorištu da se igram, zbog tebe. Što to nisi rekao đavoljim advokatima i pokvarenim sudijama, kada ste se dogovarali kako da ne poštujete očev amanet i rukom napisan Testament.
A ja sam zbog tebe silne batine dobijala, jer si ti uvek znao da se izvučeš. Uvek si znao da varaš. Trebao si i to u sudu da kažeš!
Uz mene si odrastao i uz moju decu. Mislila sam, da si ujak i slavu i ti da slaviš. Kod tebe deca da mi dolaze. Mislila sam. Ja sam brate, ceo život čistila kuću pred slavu, i svako ćoše, prozor i fioku, oprala i očistila. I to po zimi, brate, ovoj decembarskoj. A nekada zime nisu bile ovakve. Bile su mnogo hladnije. Kad decembarski mraz ujeda. I nekada se nisu sve sobe grejale. A sve sam ih ja uglancala i čistoćom i dobrotom osveštala.
Sve sam goste ja dočekivala. Sve sam kafe i slatko ja posluživala. Sve sam, brate ja servirala i ja sve sudove oprala. Sve sam poslatke brate, ja pakovala i poslala. I tako i prvi i drugi i treci dan slave….
A ti si se za to vreme igrao. Ili si se igrao ili si se izvlačio, sećaš se? Ali ti je prastano, jer ti si stalno brate, bio mali. A kada si porastao i stasao ti da slaviš, crni brate, šta si ti tada uradio?
Slavu si svoju ostavio i tuđu zbog kuće prisvojio! Sve si otimao i sudski oteo, pa si tuđe slave oteo, aman brate!
Ne znam, ne znam šta da mislim. Zanemela sam odavno. Od tada još. Znam samo da to tako ništa nije dobro. Neka ti je Bog u pomoć!
I neka bude kako treba da bude.
Samo neka su nam deca živa i zdrava, a ti, kako ti bude!
Ružica Rakočević
nastavi će se
