SREĆKO LISINAC – ZVEZDA ROĐENA POD SREĆNOM ZVEZDOM

S

- marketing -

Kraljevo – Mladi srednji bloker najbolji odbojkaš Srbije u 2014. godini: “Saigrači iz reprezentacije su imali blistavu polusezonu i tim više se ponosim što je meni pripalo najveće priznanje OSS”.

On je zvezda rođena pod srećnom zvezdom. Kako i drugačije, kada se zove Srećko… Naravno, reč je o Lisincu, mladom , vrsnom, reprezentativnom srednjem blokeru, zvanično najboljem igraču Srbije u 2014.godini. A početak puta koji ga je odveo do nebeskih, zvezdanih visina nije bio put posut trnjem, ali jeste obeležen predanim radom i ljubavlju prema voljenom sportu. Sve je, dakle, počelo u selu Vraneši, na sredokraći puta Kraljevo – Vrnjačka Banja, gde je i na izmaku 2014. godine proveo nekoliko lepih pretprazničnih dana. Kao i uvek kada ugrabi vreme da skokne u porodični dom, srpski reprezentativac i internacionalac Srećko Lisinac (22) okružen je brojnim, bliskim ljudima, rodbinom, prijateljima i komšijama. Svi žele da popričaju o njegovim novim podvizima na mreži… da čestitaju, podele sa njim delić slave i požele mu da nastavi hrabro i smelo ka svetskom vrhu. Najsvežiji trofej primio je pre nekoliko dana. Po oceni struke u OS Srbije proglašen je za najboljeg odbojkaša u u 2014. “Ovo je zaista veliko priznanje, koje mi je drago, jer dolazi iz moje asocijacije. Presrećan sam zbog toga. To je kruna svih mojih igara i u mom klubu Belhatovu i u reprezentaciji na nekoliko frontova. Saigrači iz reprezentacije su imali sjajnu polusezonu i tim više se ponosim što je meni pripalo najveće priznanje OSS” priča za „Sport“ Lisinac, sjajan, skroman momak, kojeg vrtoglav uspeh nije promenio.

U juniorskoj konkurenciji igrao je sa Kraljevčanima Aleksom Brđovićem i Urošem Kovačevićem, sa kojim je nastavio i u seniorskoj selekciji, gde su starosedeoci, takođe zemljaci Nikola Kovačević i Vlado Petković, sa kojim se često viđa kada je u Kraljevu. “Svi su me prihvatili kao da smo sto godina zajedno. Sa njima mi je bilo lakše da se uklopim. Uz to i ostali igrači iz reprezentacije su se pokazali kao pravi drugari”, smeška se Srećko ponosno i zadovoljno. Već tri godine član je poljskog šampiona Belhatova. Jednu sezonu bio je na kaljenju u Berlinu, koji takođe ima jak tim. Dok priča o poslednjim uspesima poljske ekipe Srećko ne može a da se ne podseti svojih sportskih početaka, kako je sudbinski izabrao pravi sport. Najpre je bio košarkaš, koji je obećavao uspešnu karijeru… “Voleo sam igru pod obručima i svakodnevno sam igrao basket sa komšijama. Onda se većina nas okrenula fudbalu i to mi se veoma dopalo. Međutim, brzo sam izrastao i štrčao na fudbalskom terenu i shvatio da to ipak, nije sport za mene”.

Naravno, u čuvenom odbojkaškom kraju rešenje se nametnulo samo po sebi… Srećko se ubrzo „upecao” na mreži. “Imao sam sreće da u susednom selu Gračac decenijama postoji istoimeni klub, a ovo mesto je uvek bilo sinonim za odbojku u ovom kraju. Saopštio sam ocu da bi zbog moje visine mogao da treniram odbojku i on me podržao. Počeo sam da treneram, ubrzo i zaigrao. I eto, ostao sam na mreži”, smeje se Lisinac. Već na startu karijere njegov ekstra talenat nije promakao budnim očima „lovaca” na perspektivne. Mladi as ne propušta da kaže koliko je privržen porodici i koliko mu znači podrška najbližih. “Roditelji otac Miroslav i majka Verica, kao i sestra Mila su moja velika podrška. Prate moje igre i raduju se svakoj mojoj igri u klubu i reprezentaciji”, kaže Srećko Lisinac i dodaje “Nema sumnje da je i učešće na kampu Dejana Brđovića bio vetar u leđa. Tamo sam se maksimalno trudio da se edukujem i napredujem, čemu je doprineo i rad sa brojnim vrhunskim trenerima.”

Ubrzo je stigla i prva konkretna ponuda od ljudi iz kragujevačkog Radničkog.  “Lako smo se dogovorili i obreo sam se u Kragujevcu. Imao sam tamo dobre uslove i za školovanje i igranje, napredovanje i usavršavanje. Gotovo da je bilo sve dogovoreno sa Kragujevčanima i trebalo je da se priključim juniorskom pogonu, jer su tada imali dvanaest kvalitetnih prvotimaca.” A kako to već biva kod Srećka, proradile su emocije, nostalgija i prevagnula je ljubav prema Kraljevu, Ribnici… “U Radničkom su bili maksimalno korektni, ali Kraljevo je bliže mom rodnom mestu, nisam želeo da se mnogo udaljavam od kuće. Od tada, a bilo je to pre četiri sezone , nastupao sam dve godine u Ribnici sa kojom sam osvojio zlato i bronzu u Balkanskoj ligi.”

Velika popularnost je počela prošle godine kada je na EP u Danskoj bio pravo otkrovenje. Mediji javnost hteli su pošto-poto da saznaju ko je momak, što je tako blistao na najjačoj kontinentalnoj smotri. U smiraj 2014. ponovo je dospeo u žižu, zasluženim osvajanjem trofeja OSS za najboljeg u prošloj godini. Ali, sve to ne uspeva da promeni mirnog momka iz Vraneša kraj Kraljeva. “Čini mi se da sam ostao kao pre, mada još nisam navikao da budem u centru pažnje. Svakodnevno sam okružen pažnjom i ljubitelja sporta i novinarima. Ali izboriću se već nekako sa tim, ipak, slatkim mukama”, priča ovaj korektni mladić. U međuvremenu, Srećko je nastavio da niže uspehe daleko širih razmera. Najpre u juniorskoj selekciji Srbije. “Imao sam sreće da iznenada dobijem poziv za juniorsku reprezentaciju Srbije. Uskočio sam, jer se pred polazak na put povredio srednji bloker Ivan Petrović. Tada, 2010.godine smo osvojili bronzanu medalju na EP. Moje prvo odličje sa velikog takmičenja.”

A druga bronza zasijala je 2011, na drugom kraju planete, na juniorskom SP u Brazilu. Tako je potvrđeno da prethodni uspeh nije bio slučajnost. Ovo takmičenje bilo je i oproštaj od juniorskog bitisanja. Ubrzo je, međutim, stigao poziv selektora seniorskog tima. “Tom pozivu zaista sam se mnogo obradovao. Bio sam u početku na širem spisku, ali sam, rame uz rame, trenirao sa iskusnim igračima. Na ruku mi je išlo i to što su igrači na mojoj poziciji, srednjeg blokera, imali produžene sezone u inostranim klubovima gde su igrali. Tako smo Rašić i ja od srednjaka imali punu minutažu od starta priprema.”

Na EP prošle godine u Danskoj, na kojoj je naš nacionalni tim prigrlio bronzu zlatnog sjaja, Srećko je dobio priznanje koje je obradovalo sve ljubitelje odbojke u Srbiji. Proglašen je za najboljeg srednjeg blokera. Bilo je to prijatno iznenađenje za ovog mladog odbojkaša. “Očekivalo se da će ta titula da pripadne Rusu Musorskom, jer je zaista bio neprikosnoven. Međutim, on je osvojio trofej MVP šampionata. Rus je, inače, imao odličnu statistiku na gotovo svim mestima u svojoj ekipi, pa je mogao da bude najbolji i u ostalim kategorijama”, skromno i korektno Lisinac ne ističe svoje zasluge.

Srećko sa zadovoljstvom priča i o Svetskom prvenstvu za igrače do 23 godine, koje je održano u Brazilu krajem 2013. godine, ali žali i za sjajnijom medaljom. “Tada su osim mene pravo nastupa imali i bronzani iz Kopenhagena, Jovović, Atanasijević, Brđović i Kovačević. Bili smo jedan od favorita i nadali smo se zlatu. Na kraju smo se zadovoljili bronzom, što je takođe veliki uspeh, s obzirom na konkurenciju i činjenicu da je Brazil bio domaćin tog prvenstva. Biće sjajnijih medalja drugi put”, priseća se Lisinac. U međuvremenu prigrlio je još jednu bronzu 2013, na SP igrača do 23 godine, a protekle tri godine je vredno i marljivo gradio i uspešnu klupsku internacionalnu karijeru.  “Ja sam igrač Belhatova, ali sam u prvoj međunarodnoj sezoni, pre tri godine bio na pozajmici u Čestahovi, koji je veoma kvalitetan klub. Naredne godine pozajmljen sam odličnom Berlinu, šampionu Nemačke. Imali su dobar sastav i nisam propustio priliku da pružim odlične partije, tim pre što su moje igre pratili iz Belhatove. Sve to mi je mnog značilo, to kaljenje je bio pun pogodak.”

A sada u Novoj 2015. godini vraća se u dres Belhatova kao aktuelni najbolji igrač Srbije, spreman za nove izazove u ligaškom takmičenju Poljske, zemlje svetskog šampiona. Očekujemo blistav nastavak internacionalne sezone ovog vanserijskog mladog igrača, koji je za kratko vreme postao sportska ikona ne samo Vraneša, svog rodnog mesta na desnoj obali Zapadne Morave već i mnogo, mnogo šire…

Cela Evropa i dobar deo planete klanja se raskošnom talentu – Srećku Lisincu. “Želeo bih da 2015. bude uspešnija, da reprezentacija Srbije osvaja medalje kao nekada. Ali pre svega da saigrače i mene posluži zdravlje. To isto, uspeh i zdravlje, želim svim čitaocima „Sporta””, poručio je Srećko Lisinac. I šta drugo, nego da poželimo odbojkaškom biseru, nego da bronze, polako i sigurno, alhemičarski počne da pretvara u sjajnije metale.

Srećko – srećno!

Stojan Petković/Sport/Novosti

- Marketing -