U salonu Vrnjačke biblioteke održano je veče posvećeno pesniku Dušku Trifunoviću. Besedu je održao Zoran Rajić, autor Bibliofonoteke
Dolazeći ovamo ponavljao sam sebi stereotipnu rečenicu iz petparačkih scenarističkih predložaka i filmskih priča – Meni se ovo ne događa. Hteo sam da se uštinem za obraz ili ujedem za usnu. Kada stojim pred ovom slikom čini mi se da sam pred vlastitom nadgrobnom pločom. Duška prepoznajem ali nikako da se prisetim ko je ovaj drugi sa njim. Od kako se nalazim u ranoj fazi druženja sa gospodinom Parkinsonom, zaboravljam blizu a pamtim daleko. Biće to početak jednog divnog i dugog prijateljstva. Teši me što se on družio i sa mnogim poznatim ličnostima, po koje je to bilo pogubno. Šta ima veze!? Pa, zamislite da se družite sa nekim bez veze.
Mene je u to vreme stalno vukla i privlačila nekakva elektromagnetna sila ka onima koji su bili disidenti. Tome jednostavno nisam mogao da odolim. Duško Trifunović je to svakako bio. Dakle, disident naspram uštogljenog književnog establišmenta koji se npr. zalagao za stihove tipa – Kiša pada, lavabo, ja te volim, prozor, koje niko ne razume. Pesme Duška Trifunovića su razumeli svi. Neke od njih traju, evo i nakon pola veka. Za hrast, pa je mnogo! Kada su hteli da omalovaže poeziju Duška Trifunovića svrstavali su je u radničko pesništvo jer je on bio mašinbravar i šumar jedno vreme. Kako je to radio predano, isto tako počeo je da piše pesme za rok grupe i pop pevače. Prvu pesničku nagradu Duško Trifunović je dobio upravo u Novom Sadu, gde je preminuo, pa tek onda nakon toga u Sarajevu i BiH odakle je otišao. Zatim su usledile i nagrade po svim muzičkim festivalima u ondašnjoj velikoj zemlji. Vladajući književni krugovi to nisu mogli nikako da mu oproste i istrpe, pa je tako Duško Trifunović postao više poznat, nego priznat a one koji su pisali pesme namenjene pop i rok kulturi nisu zvali pesnicima već tekstopiscima. Međutim, za Duška Trifunovića poezija je postajala univerzum tek u onom trenutku kada pesma može da se peva i pravi mikrokosmos kada se za suve reči urade kompozicija i aranžman.
Kada su počeli ratovi devedesetih na ovim prostorima, Duško Trifunović je prvo iz Sarajeva došao u Čačak. Smestio se u neki sobičak u tom gradu. To sam saznao od svojih prijatelja disidenata. Sa njima sam najpre dogovorio telefonski razgovor sa Duškom Trifunovićem a sa njim ugovorio njegov dolazak u naše Malo Mesto Lekovitih Voda. Bilo je to u junu 1992. godine, kada su već počeli suludi rat, besna inflacija i jubilarne HH Vrnjačke kulturne svečanosti. Pesnika sam sačekao na autobuskoj stanici. Intervju sa njim snimio sam u restoraciji Švajcarija. Taj intervju se sada nalazi na jutjub kanalu biblioteke u okviru dokumentarnog serijala Bibliofonoteka i ima preko 14.500 pregleda i skoro 200 lajkova. Duško Trifunović mi je te večeri najpre rekao da on nije izbeglica, nego izmaglica. Pored zanimljivog kazivanja o saradnji sa Bijelim dugmetom, Vajtom, Zdravkom Čolićem i drugima, ispričao mi je i ovo – Jedne noći ja nikakav. Skinuli mi emisiju sa televizije. Nemam para. Dođem kući. Djeca nešto traže. Žena viče. Odem u sobu. Uključim tv. Na televiziji koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme. Sto hiljada ljudi pjeva moju pjesmu – Ima neka tajna veza a samo ja u svojoj sobi sjedim i plačem.
Posle snimljenog intervjua, održali smo poetsko veče u ovom istom salonu. Svi redovi bili su puni do poslednjeg mesta. Napolju ispred stoji narod koji preko zvučnika prati šta se govori unutra. Privodimo veče kraju i ispraćam ga na stanicu. Tada sam radio i kao dopisnik jednog velikog dnevnog velegradskog lista, dok je novinarstvo još uvek imalo nekakvog smisla i ličilo na nešto. Poslao sam im tekst o pesniku Dušku Trifunoviću koji je došao u Srbiju. Sutradan sam u kulturnoj rubrici tog lista video i svoju priču o Dušku Trifunoviću pod naslovom koji sam dao – Ja sam izmaglica. Čudna su nacija postali ti naši Velegrađani. Stalno žure. Nikada nemaju vremena za vas ali vam zato uvek uzmu ono najbolje što u tom trenutku imate. Kada danas u nekoj plej listi, jer se sve svelo na njih, čujete – Ne očekuj da te iko razumije ili Ima nešto u tom što me nećeš i te pesme napisao je Duško Trifunović. Dobio je svoju ulicu, svoje šetalište i svoj spomenik, kako sedi sa novinama u ruci. Sahranjen je po svojoj poslednjoj volji tamo gde je želeo. Pisao je pesme pune života ali ga život baš i nije mazio i volio. Možda mu je i zbog toga poezija kosmička, te važi za svakog, u svakom vremenu i prostoru. Zapravo, poezija Duška Trifunovića postala mi je bliska zbog njegove pesme za koju nikada nisu urađeni kompozicija i aranžman…
Ja nikad nisam bio mali
Da ne bih mogao to da shvatim
Al oni su me tako zvali
I nisu dali da ih pratim.
Rekli bi mi – Ti sjedi ovdje
Ja idem nešto da kažem Maci
A ako neko nezvan dođe
ti ovaj kamen u vodu baci.
Ja sam ostao da čuvam stražu
Jer sam mali i treba da budem na oprezu
Bar kako mi odrasli kažu
Da ne bih gledao svu tu jezu.
I skakali bi preko kanala…
A ja sam znao šta oni rade
Dok sam stajao sam na cesti
Oni su krali vinograde
A nije zdravo zeleno jesti….
Kakva mono i melodrama! Hvala!
Zoran Rajić
